Jedan četvrtak u Beogradu
5. oktobar 2020.
„Čak i u trenutku trijumfa, pobednik bitke za Beograd ostao je skroman i miran jer takva mu je priroda. 'Danas pišemo istoriju', rekao je Vojislav Koštunica u prvom nastupu na srpskoj državnoj televiziji RTS koju su jurišni odredi demokratske opozicije najpre zauzeli nakon krvavih uličnih borbi. To je samouverena, ponosna rečenica. Ali, kada je izgovara Koštunica, to više liči na suvi rezime kakvog pravničkog seminara nego na najavu nove epohe.“
Tako je nemački nedeljnik Špigel počeo tekst „Narodna volja“ o svrgavanju Slobodana Miloševića sa vlasti. Nakon brojnih naslovnih strana tokom ratova devedesetih, bio je to poslednji put da je čuveni nedeljnik posvetio naslovnicu tom regionu. Tekst se nastavlja opisom dešavanja od petog oktobra 2000. godine:
„Pravnik Koštunica je zbilja tog uzbudljivog četvrtka ispisao istoriju – ulazeći u veliki rizik za zemlju i sebe samog. Predsednički kandidat ujedinjene jugoslovenske opozicije, kojem je režim beogradskog vlastodršca Slobodana Miloševića prevarom pokušao da oduzme izbornu pobedu, uspeo je da mobilizacijom stotina hiljada pristalica zauzme Beograd na juriš. (…)
Narodna volja je počistila poslednji komunistički bastion u Evropi oličen u neostaljinisti Miloševiću. Beogradski narodni ustanak je završna kockica u mozaiku smene epoha koja je počela štrajkovima u 'Lenjinovoj luci' u Gdanjsku osamdesetih godina.“
Miloševićeva „satanska veličina“
Dva dana posle Petog oktobra je ugledni Zidojče cajtung Miloševića opisao kao čoveka koji je „zarad moći bio spreman na smrt, progon i siromašenje čitavih naroda“. Njega su, dodaje se u tekstu, podržavali milioni Srba, ali nisu bili spremni da ga slede u ambis. Pred međunarodnom zajednicom je spretno menjao uloge piromana i vatrogasca.
„Ako se sada Milošević opevava kao veliki demon, onda mora da se pita zašto su svi toliko dugo plesali sa đavolom, pomažući mu da dostigne satansku veličinu? Najpre to pitanje sebi moraju da postave Srbi, koje sada – sa punim pravom – širom sveta slave zbog herojskog čina samooslobođenja. Masovno su obožavali Miloševića jer je progovarao iz njihove velikosrpske duše. Kosovo polje je postalo njegov oltar tokom programsko-nacionalističkog govora pred stotinama hiljada ljudi 1989. Te godine su ljudi drugde u istočnoj Evropi kretali ka demokratiji, a Srbi u ratni pohod.“
„Naravno da oni nisu u totalu narod krvožednih četnika, ali za preveliki broj njih su bili heroji upravo takvi četnici, koji su divljali po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Osim toga, narod nije učestvovao u Miloševićevom usponu samo delima ili nedelima, već i nečinjenjem. Serija poraza nije vodila obaranju režima, već maltene kolektivnoj apatiji. Miloševićev genij se oslikavao u tome što je znao da prvo budi euforiju pa zatim podstiče apatiju – i da profitira od oba“, stajalo je u Zidojče cajtungu.
Prema pisanju Frankfurter rundšaua, čak ni nedelju dana od Petog oktobra nije bilo jasno da li je opozicija definitivno pobedila: „Milošević iz svog bunkera u prestižnoj četvrti Dedinje priprema veliki povratak. Tamo sa svojom ženom živi u sopstvenom svetu. (…) Milošević na slobodi biće uvek hipoteka za Demokratsku opoziciju Srbije. Kao pretnja zvuči najava autokrate da i ubuduće hoće da igra političku ulogu.“
„Nedelju dana nakon narodne pobune zemlja se nalazi u opasnoj pat-situaciji. Pitanje je koliko će dugo trajati moralni autoritet novog predsednika. Uočljive su i slabosti DOS-a. To je labavi savez stranaka koje pokrivaju čitav spektar budućeg političkog spektra. (…) Proterani autokrata pak još uvek svuda ima svoje ljude – ljude koji nemaju šta da izgube. Oni ne mogu naprosto da odu u penziju jer se plaše krivičnog gonjenja“, pisalo je u listu iz Frankfurta.
Diktator kao da je „živeo na Marsu“
Odmah je u štampi na nemačkom jeziku izbila debata i o odbijanju Vojislava Koštunice da Milošević bude izručen Hagu koji je novi predsednik nazvao „američkom alatkom“. O tome je pisao i švajcarski Noje cirher cajtung: „Mnogi u Beogradu žele da Milošević sa sve suprugom Mirom Marković ode u Moskvu – ili u Sibir ili na Mesec. Mnogi se plaše da će naneti još štete ili se čak vratiti na vlast ukoliko ostane u zemlji.“
List iz Ciriha dodaje da kod većine Srba preovlađuje negativan stav o Hagu i da bi mnogi da se Miloševiću sudi u Srbiji: „Može se pretpostaviti da će i u Srbiji s vremenom početi javna diskusija o ratnim zločinima. Tada će izvesno biti prevaziđen i tabu o izručenju. Ali bi iz više razloga bilo pogrešno sada odmah zahtevati izručenje.
Prvo, u Srbiji ima oko sto hiljada policajaca koji nemaju rukovodstvo – time je akcija hapšenja praktično nemoguća. Drugo, Miloševićevo izručenje bi destabilizovalo demokratsko rukovodstvo pre nego što se iole stabilizovalo. Treće, međunarodna zajednica je prva dala loš primer: ratni zločinac poput bivšeg vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića živeo je u Bosni bez problema pred nosom međunarodnih trupa i još je uvek na slobodi.“
U uglednom Frankfurter algemajne cajtungu desetak dana posle Petog oktobra piše američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić. U eseju on Srbiju pod Miloševićem slikovito naziva „ludnicom“, a bivšeg predsednika „načelnikom“ te klinike.
„Međunarodna zajednica je zidovima ogradila ludnicu. Svi srpski građani, bili zdravi ili ludi, zaključani su unutra. No ključevi su predati načelniku. On je time naravno bio sasvim zadovoljan. Sankcije počivaju na pretpostavci da tiranin ne može da podnese pogled na patnju svog naroda. Kakva smešna pretpostavka! Sankcije su najbolji prijatelj diktatora. One mu daju ekonomski monopol i stalni izgovor za bedu naroda“, pisalo je u eseju. Simić je dodao:
„Milošević je na posletku pao zbog svoje žene i slatkorečivaca koji su je okruživali. U tu zamku pre ili kasnije upada čak i ovako nepoverljiv i paranoidan psihopata poput srpskog diktatora. Na kraju je delovalo da on živi na Marsu dok su podanici ostali na zemlji. Kao i drugi tirani, i ovaj je iz dubine duše prezirao svoj narod: Srbi mu zapravo ništa nisu značili. Nije ga doticalo čak ni kada su bili ubijani i proterivani iz zemalja u kojima su živeli vekovima.“
Milion decibela iz „Madone“
Mnogim listovima, poput Handelsblata, bilo je zanimljivo da reportere pošalju u „zabranjeni grad“ Požarevac odakle potiče porodica Milošević. „Predsednička porodica kontrolisala je bezmalo čitav javni život u malom provincijskom gradu. U to su spadali diskoteka 'Madona', najveća na Balkanu, velika pekara 'Non Stop', zabavni park 'Bambilend', prodavnica elektronske opreme 'Sajbernet' i brojne druge firme.“
Reporter Handelsblata u izdanju od 9. oktobra 2000. opisuje kako to izgleda u danima nakon Miloševićevog pada: „Izlog pekare je razbijen, regali počišćeni. Od diskoteke su ostali samo još roze ofarbani zidovi u stilu zamka. Skupe muzičke i svetlosne uređaje su Marko (Milošević, sin bivšeg predsednika, prim. DW) i njegovi ljudi na brzinu odneli pre bekstva. (…)
Čitav jedan grad je odahnuo. Čovek koji je nesmetano terorisao ovu provinciju i njene stanovnike pobegao je tokom vikenda. U Moskvu. Odleteo je avionom i poveo porodicu. Dok se Marko ušančio kod strica, ambasadora u Rusiji, njegov otac se navodno krije u jednom bunkeru nadomak Beograda.“
Reporter Frankfurter algemajne cajtunga je pored požarevačke diskoteke „Madona“ („plavo-ružičasti monstrum za koji bi se moglo reći da je betonska kulisa u vizantijskom stilu“) susreo znatiželjnog komšiju, inače jednog od retkih fanova Miloševića spremnog da priča tih dana. Reporter prenosi šta mu je čovek rekao:
„Dekadencija Zapada ogleda se u tome što se tamo hrana za mačke kupuje u konzervama te iz njih pažljivo vadi, reže na tanke komade i daje životinji iz tanjirića. I tu čovek nije u krivu, jer kod nas se zaista takve scene propagiraju u reklamama. Ali ako dete traži tablu čokolade, to mu se odbija na osnovu pogrešnih pretpostavki o nutricionizmu. Ovde u Srbiji je upravo obratno: dečija čokolada je važnija od hrane za mačke. Tu doduše ovaj čovek greši, jer je sa ljubavlju prema deci u Srbiji stvar takva da se u malo kojoj zemlji Evrope dešava toliki pad broja novorođenih.“
Pre rastanka, komšija je još ispričao reporteru da mu nikada nije smetala muzika iz „Madone“ iako je bilo „milion decibela“. „Ja volim muziku“, rekao je. Novinar je zapisao: „Miloševićeva despotija se temeljila i na trpeljivosti i fasciniranosti takvih ljudi.“
priredio Nemanja Rujević