Rečenica koja se verovatno najčešće citira u kontekstu nemačkog izbornog sistema glasi: poslanici se biraju na „opštim, slobodnim, ravnopravnim i tajnim izborima“. Tako to stoji u Osnovnom zakonu SR Nemačke, član 38, stav broj 1.

To konkretno znači da birati smeju svi punoletni građani (stariji od 18 godina), nezavisno od imovinskog stanja, obrazovanja ili političkih uverenja.

Štaviše, svaki birač ima dva glasa – prvim bira konkretnog kandidata ili kandidatkinju u svojoj izbornoj jedinici, a drugim neku stranku. Izbori su tajni. To je ukratko to.

Ali nemački izborni sistem se ipak razlikuje od recimo američkog, britanskog ili švajcarskog.

Nemačka je predstavnička demokratija

Sistem vladanja i formiranja vlasti nije direktni, već reprezentativni. U Nemačkoj ključnu ulogu imaju poslanici kao predstavnici naroda – oni bi trebalo da predstavljaju volju građana, a ne samo svojih birača ili stranke. U Nemačkoj nema referenduma kojim bi se donsili zakoni, kao u susednoj Švajcarskoj.

Osnovni zakon, odnosno nemački Ustav, tu ulogu predstavnika naroda izričito i naglašava: „Oni su predstavnici celog naroda, nisu dužni da slede nikakve naloge i uputstva, već samo sopstvenu savest.“

Svakoj pojedinoj osobi koja ima pravo glasa, ustav dodeljuje kontrolnu funkciju. Svako ko smatra da je tokom glasanja bilo nepravilnosti, može osporiti rezultat izbora.

Bundestag

Od 2002. godine nemački parlament Bundestag ima najmanje 598 poslanika. Polovina od tog broja (299) otpada na kandidate koji osvoje (rostu većinu glasova u svakoj od 299 izbornih jedinica. Pobednici u tim izbornim jedinicama su direktno izabrani u novi saziv Bundestaga.

O drugoj polovini parlamentarnih mandata, takođe 299, birači odlučuju svojim drugim glasom – ali ne direktnim izborom kandidata, već stranačkih lista. A sve stranke su uoči izbora sastavile svoje predizborne liste za svaku pojedinu pokrajinu.

Na svakoj od tih 16 lista (za 16 saveznih pokrajina) pokrajinski ogranci određuju redosled svojih kandidata. Stranke koje se takmiče za Bundestag ne moraju nominovati listu u svakoj pokrajini. Recimo, bavarska Hrišćansko-socijalna unija učestvuje samo u Bavarskoj, dok njena sestrinska Hrišćansko-demokratska unija pokriva ostalih 15 pokrajina.

Broj poslanika koji će na kraju doći iz svake pokrajine zavisi od veličine te pokrajine. Kandidati za kancelara to nisu zvanično – oni su više nosioci liste. Jer, kancelara će na kraju odabrati poslanici, a ne građani. Međutim, do sada se nikad nije desilo da bude izabran neko ko pre izbora nije već proglašen kandidatom ove ili one stranke.

Prvi i drugi glas

Od dva glasa, kojima raspolažu svi birači, drugi glas je važniji. Zweitstimme odlučuje o sastavu Bundestaga. Ako neka stranka na izborima osvoji na primer 35 odsto „drugih“ glasova, ona će i u novom sazivu Bundestaga imati 35 odsto mandata.

Drugim glasom birači odlučuju o odnosu snaga među strankama. U trenutku u kojem bude poznato koliko je neka stranka osvojila mandata preko drugog glasa, ti se mandati raspoređuju po listama saveznih pokrajina.

Stvari postaju komplikovane kada neka stranka u jednoj pokrajiniosvoji više direktnih mandata nego što joj to po procentu kod drugog glasa pripada (odnosno kada je neka stranka po broju osvojih „prvih“ glasova jača nego po postotku osvojenih „drugih glasova“).

Kada se tako nešto dogodi, a to se događa često, broj polanika u Bundestagu se povećava. Broj mandata raste jer u parlament ulaze svi oni političari koji su osvojili svoj direktni mandat. A kako bi se novi saziv, odnosno odnos snaga među strankama, „uravnotežio“, automatski se drugim strankama dodeljuju takozvani „ravnajući mandati“.

Time se sprečava da neka stranka u novom sazivu bude nominalno jača od postotka osvojenih drugih glasova.

Oko tog sistema vlast i opozicija su se dogovorili 2012. godine. Nedostatak je činjenica da bi Bundestag nakon ovogodišnjih izbora mogao da znatno naraste. Po nekim proračunima, izgledno je da bi novi saziv mogao imati možda čak i više od 800 poslanika. U aktuelnom sazivu ih je – 709. Već neko vreme se stoga razgovara o načinima na koje bi se ograničio broj poslanika.

Izborni prag

U Nemačkoj na izborima postoji cenzus od pet odsto. I u drugim zemljama on postoji i varira, recimo 3,25 odsto u Izraelu ili čak deset odsto u Turskoj.

U Nemačkoj se izborni prag može zahvaliti istorijskim okolnostima. Ideja je da se spreči rasipanje glasova na brojne strančice kao dvadesetih godina prošlog veka u Vajmarskoj Nemačkoj, što je uticalo da se vlast teško formira i bude nestabilna.

Kritičari pak kažu da zbog cenzusa glasovi mnogih birača ne igraju nikakvu ulogu u formiranju Bundestaga, odnosno Vlade. Nakon izbora 2013. radilo se o glasovima skoro sedam miliona birača koji su takoreći „propali“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.