Na konopcu za veš jedne zgrade u Visu visi par čarapa i košulja – prvo bi pomislili da se konačno vraća život u ovaj srednjovekovni gradić koji je pre dve godine pogodio težak zemljotres.

Ali taj veš je pokazatelj za nešto mnogo gore: on visi tamo još od onog dana kad se zemlja zatresla i kad je oko 1.200 stanovnika Visa smešteno u autobuse i evakuisano u hotele i smeštaje na nedalekoj obali Jadrana.

Ta zgrada, trospratnica na rubu srednjovekovnog jezgra gradića, smeštena je u području gde je još uvek strogo zabranjen pristup. Praktično svaka kuća istorijskog dela grada je oštećena u seriji potresa koji je pogodio taj centralni deo Italije od avgusta do oktobra 2016. Najkobniji je bio onaj čiji je epicentar bio u nedalekoj Norči snage 6,5 Rihtera.

U tim potresima je poginulo tristotinak osoba, daleko više ih je povređeno, ostavio je 2,5 miliona tona ruševina i raselio 48.000 ljudi. Neki građani Visa su se vratili i žive u montažnim kućicama na pristupnim putevima gradiću.

Italija ima mnogo iskustva sa potresima: svakih nekoliko godina se zemlja trese na Apeninskom poluostrvu, ali to ne znači da je naučila da izađe na kraj sa tom nevoljom. I u Visu se radi, ali veoma skromno: „Tu još uvek obezbeđuju pogođeno područje“ – tako lokalni policajac Ernesto Martini objašnjava zvuk pneumatskog čekića koji remeti smrtnu tišinu nad starim gradom. Mnoge zgrade još uvek leže u ruševinama.

Prema podacima organizacije Leagambiente, za pune dve godine je uklonjeno samo 40 odsto ruševina javnih zgrada. Kod privatnih je još komplikovanije: one smeju biti uklonjene tek nakon što bude odobren projekat obnove.

„Kod nesreće tih razmera, možete očekivati da neke stvari krenu loše“, kaže Martini dok hoda pored uništenih znakova gostionica i požutelih tabli na kojima se objašnjava istorija grada. „Ali da baš sve krene loše, za to stvarno treba biti talentovan“, kaže sarkastično.

Novac je već tu, ali gde je?

Viso je živeo od turizma, mnoge zgrade su bile tek vikendice u tom lepom zabačenom mestašcu. Jer stanovnici ovog gradića su, baš kao i iz mnogih drugih pasivnih krajeva, odavno krenuli trbuhom za kruhom. Potres je bio povod da odu skoro svi, a vreme prolazi: našli su posao, njihovi mališani su krenuli u škole u mestima na obali. Viso bi trebalo načiniti još boljim i lepšim nego što je bio da bi se oni vratili...

Italijanska civilna zaštita procenjuje da je načinjena šteta od oko 23,5 milijardi evra. Utoliko se može razumeti da nova vlada u Rimu tvrdi da će radije dati novac Italijanima, nego ga slati u Evropu. Ali problem je baš u tome: novac – štaviše evropski novac – je već odavno došao. Ali ne u Viso i slične gradove.

„Novac je tu“, kaže nam i Rikardo Bući, pravnik organizacije Fabbricia del Dritti. Prema podacima koje je objavio italijanski Senat, prošle godine je za sanaciju područja pogođenog potresom izdvojeno 13,2 milijardi evra za razdoblje od narednih 30 godina i više od polovine tog iznosa bi trebalo da bude potrošeno do kraja godine. Još 1,2 milijarde je Evropa odobrila iz finda solidarnosti, a 200 miliona je dodao i Evropski fond za razvoj regiona. Još toliko se sakupilo donacijama i međunacionalnim financiranjem.

„Problem je kako je novac smešten na strateškom nivou i kako se odlučuje šta će biti učinjeno i šta neće biti učinjeno“, kaže nam Bući. „Ovde vidimo da se stvorio neprobojan birokratski lanac.“

„Nikad više pod mojim krovom"

Stanovnicima jedino ostaje da se uzdaju u sopstveni rad – a i to nije uvek lako, kaže nam Fabio Trojani. On je stočar i mesar u Visu, a krajem septembra je otvorio novu prodavnicu čija čelična konstrukcija i drveni zidovi još blješte među ruševinama. „Dobrodošao nazad“, pozdravlja ga jedan kupac.

„Nakon potresa niko nije ostao osim policije i vatrogasaca“, kaže šezdesetogodišnji mesar. „Ja sam se vratio sledećeg dana. Prvo uopšte nisu hteli da me puste, ali tu je moja stoka. I više nikad nisam otišao.“

Prvih osamnaest meseci je sa porodicom živeo u kamp-prikolici zajedno sa šačicom drugih stanovnika. Naselje su postavili oko lokalnog sportskog igrališta – tako su barem mogli da koriste tamošnje tuševe i nužnike. Kaže da je njegova kuća tek malo oštećena, ali zbog siline dozvola koje se traže je daleko od toga čak i da samo počne obnovu: „Davno sam se oprostio od nade da ću opet spavati pod mojim krovom“, dodaje Trojani.

I on teško nalazi neku lepu reč za vladu Italije, bilo prošlu, bilo ovu novu. Slično ćemo čuti i od Line i Fabija Ćerija: niže niz put su obnovili svoju poslastičarnicu koju su imali pored pekare u razrušenom centru grada. Stavili su i par stolova na otvorenom, malo cveća ukrašava jednostavan natpis.

Pekara i kuća u centru su potpuno srušeni. „U prvih par meseci nakon potresa smo počeli ovde da radimo više da bismo izbegli odlazak sa ovog mesta za koje smo se mnogo žrtvovali i gde smo uložili mnogo novca koji je sad tamo pokopan pod ruševinama“, kaže nam Fabio.

Svakog dana su putovali 120 kilometara u jednom smeru, od obale gde su bili evakuisani do njihove poslastičarnice. Prvo su im mušterije bili samo policajci i vojska, kasnije su ipak počeli da se vraćaju i stanovnici koji su znali da cene njihov trud i to što će imati svežeg hleba.

Prošle godine su tu opet počeli da  peku hleb: to nije bilo jednostavno jer su hteli da iz ruševina izvuku mašine koje bi se još mogle spasiti. Praktično jedini način nije bila nekakva dozvola, nego da policajci zažmure na jedno oko „potkupljeni“ komadom kolača.

I oni su se naslušali priča iz Rima da će vlada pomoći, posebno onima koji žele da opet pokrenu posao u pogođenim područjima. Još do dana današnjeg, nisu videli ni centa tog novca: sve što su obnovili je pozajmljenim novcem i donacijama.

„Gotovo je sa Visom"

Alesandro Morani je pak bio vlasnik telekomunikacijske prodavnice i sad svoj posao vodi iz jedne montažne kućice. I on se pita: „Ima li novca? Kažu da je novac za obnovu stigao, ali zbog mafije i kriminalaca je vrlo teško doći do ičega. A onda je i tu previše birokratije.“

Gleda „privremeno“ naselje i ruševine gradića u kojem je odrastao. I nije siguran da li će Viso ikad više oživeti: „Viso će možda biti obnovljen tek za 20, 30 godina. Znamo da više ne možemo stari centar grada gledati kao mesto gde ćemo se svi okupljati, kao što je to nekad bilo.“

„Prva je greška bila što su ljudi uopšte odvedeni drugde. Onog trenutka kad ispraznite neko područje i ne vratite ljude u najkraćem roku, onda ih i podstičete da se više nikad ne vrate“, dodaje Alesandro.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android