1. Početak sezone

Karnevalse održava u gradovima duž reke Rajne, u Kelnu, Diseldorfu, Majncu, Ahenu, Bonu… On uvek počinje 11.11. u 11 sati i 11 minuta – sekunde se ne računaju, jer tradicija seže još iz davnog doba kad se one i nisu brojale.

Rituali u pojedinim karnevalskim gradovima donekle se razlikuju. U Diseldorfu se u tom trenutku „budi“ Hopedic (Hoppeditz) i to u tegli senfa, što je inače specijalitet tog grada. Taj izmaštani karnevalski lik tamo je spavao od prošlog karnevala. U Kelnu se predstavlja novo tročlano rukovodstvo – Dreigestirn, što je praktično „vlada karnevala“. U Majncu se čita karnevalska proklamacija, Narrencharta...

Zajedničko za sve je da se svira, peva, pleše i zabavlja, a ne treba zaboraviti i da se nešto popije. Naravno, alkoholno.

2. Karnevalske „sednice“

Nakon 11.11. i formalno su dozvoljene „sednice“, kao i ples pod maskama. To su u stvari zabave sa mnogo ljudi, uz šalu, viceve, muziku – i alkohol. „Zvanična“ karnevalska udruženja s tim „sednicama“ počinju obično tek nakon Nove godine, ali nezvanične – i alternativne kao što je npr. „Štunkzicung“ (Stunksitzung) u Kelnu – na programu su već u decembru. Ta „alternativa“ u Kelnu postala je inače prava institucija, pa je kartu za ulaz gotovo nemoguće naći.

U to vreme i javni servis WDR redovno prikazuje svoju „sednicu“ – ali tradicionalni vicevi i šale na njoj po pravilu su pripremljeni tako da budu razumljivi i van karnevalskih gradova, a naravno i da su „politički korektni“. Drugim rečima, najbolje šale i vicevi obično nisu na televiziji.

3. Nova Nova godina u Majncu

A onda, tek što se nekako dočekala Nova godina, u Majncu se 1. januara održava karnevalska povorka „Fastnaht-kampanje“ (Fastnachts-Kampagne) – uz mnogo pesme, svirke, a naravno da se i tu treba okrepiti pokojom čašicom. Tamo naime smatraju da je najbolje sredstvo protiv novogodišnjeg mamurkula – još malo alkohola.

4. Učenje pesama

Svaki grad ima svoje karnevalske pesme koje se pevaju već generacijama, a stalno se pišu i nove. U Kelnu već više od dve decenije traje kampanja LMS u okviru koje ljudi mogu da nauče da pevaju karnevalske pesme. Tu ume da bude i problema s jezikom: LMS je naime na „čistom nemačkom“ skraćenica za Lass mich singen (Pusti me da pevam), ali ime kampanje je naravno na kelnskom dijalektu: Loss mer singe.

Na tom dijalektu su obično i reči karnevalskih pesama, tako da tu ima šta da se uči. Neke lingvističke cepidlake kažu da je kelnski dijalekt u stvari samo sleng nastao pod uticajem (gotovo izumrlog) dijalekta „platdojč“ (plattdeutsch) koji se govorio u tom kraju. Međutim, ako takvo mišljenje iznesete u Kelnu, sigurno nećete naći mnogo prijatelja. U tom kraju oni kelnski dijalekt zovu Sprach, dakle „jezik“, i u najboljem slučaju će vam predložiti da – prvo nešto popijete.

5. Kampovanje u januaru

Neka udruženja uoči karnevala podižu šatore – ili kako oni kažu „bivake“ (Biwaks) – u kojima vrše pripreme za opsadu grada kad počne karneval. U tim šatorima naravno niko ne spava – jer, ko to još može kad ima toliko pesama koje treba pevati i toliko posla oko pripreme kostima? Naravno, i tu se vodi računa o (alkoholnom) okrepljenju i logistici u smislu dostave novih burića sa pivom. A ponešto se krčka i u kotliću – kod kelnskog karnevalskog udruženja „Roten Funken“ običaj je na primer da to bude „erbsenzupe“ (Erbsensuppe), što će reći čorba od graška.

Specifičnost tih „bivake“ je što udruženja tada u goste pozivaju i članove drugih udruženja, pa čak i onih iz drugih gradova. To se inače uopšte ne podrazumeva, jer i među gradovima i među udruženjima po pravilu vlada ogorčeno suparništvo, bez previše ljubavi jednih za druge. Ipak, i to može da se prevaziđe – uz čašicu, dve, tri...

6. Proklamacija (kelnskog) princa

Već smo spomenuli tročlanu kelnsku „vladu“ karnevala. Njoj gradonačelnik (trenutno je to u Kelnu gradonačelnica) svakog januara predaje gradsko žezlo. I to je deo tradicije izrasle iz legende o pobuni građana Kelna u „mračnom srednjem veku“ protiv tadašnjeg duhovnog, ali i svetovnog vladara grada – kelnskog nadbiskupa.

Inače, na čelu tog kelnskog trojca je „princ“, narod simbolizuje „seljak“, a tu je i jedna „devica“. I baš oko te „device“ ima mnogo polemika. Njena uloga blisko je povezana s legendom o Svetoj Ursuli koja se sa svojim pratiljama u neko mračno doba žrtvovala da bi spasila grad. Te pratilje su naravno bile device, a njihov broj u pričama zavisi od ambicija (muških) seksualnih fantazija – ponekad ih je i po nekoliko stotina.

„Devica“ u karnevalskom trojcu je međutim uvek i samo – muškarac. Feministkinje se već decenijama bore protiv te tradicije, ali izgledi na uspeh su im minimalni, između ostalog i zbog ideološkog balasta tog zahteva. Naime, u ulogama „device“ jesu nekad bile žene, ali samo za vreme nacista, odnosno na karnevalima 1938. i 1939. Pored toga, učesnicima karnevala svake godine baš uvek bude mnogo, mnogo smešno to što neki muškarac obuče žensku haljinu, iako je Keln odavno jedna od najvažnijih metropola LGBT-populacije u čitavoj Nemačkoj.

7. Žene počinju s ludovanjem

U četvrtak pred karneval (to će sledeće godine biti 27. februara) je „Vajberfastnaht“ (Weiberfastnacht), svojevrsna „Noć žena“. Tu počinje „vruća faza“ karnevala, naravno takođe u 11 sati i 11 minuta (taj broj je karnevalistima očigledno užasno smešan). Žene tada imaju pravo da odrežu kravatu svakom muškarcu kojeg vide. Ne bismo se sada upuštati u simboliku tog čina, ali treba reći da je i tu najvažnije da teče mnogo alkohola, da se peva i pleše, pa da se opet nešto popije, onda peva i pleše, pa nešto popije...

Taj četvrtak je obično i dan kada se milioni posetilaca slivaju u Diseldorf, Keln, Ahen, Bon, Majnc... Isto tako, na stotine hiljada stanovnika tih gradova beže glavom bez obzira, jer žele da izbegnu haos koji upravo počinje.

8. Mališani pod maskama

Od tog četvrtka pa do „pravog“ dana karnevala koji je u ponedeljak (3. mart), neprestano se i svuda organizuju povorke najrazličitijih vrsta: dečija i školska karnevalska udruženja, povorke udruženja iz različitih gradskih četvrti... Učesnici povorki bacaju slatkiše i cveće posetiocima u špaliru – a na kraju najviše posla ima za gradsku čistoću koja je u tim danima stalno u pripravnosti. Sve to po pravilu znači i da gradski prevoz – ne vozi.

9. Ružičasti ponedeljak

Kad ljudi u svetu čuju reč „karneval“, oni prvo pomisle na Rio de Žaneiro ili na Veneciju. Ali u Nemačkoj nije tako – tu se misli na Porajnje, a pre svega na karnevalski „Ružičasti ponedeljak“ (Rosenmontag) kada u povorkama prolaze hiljade i hiljade kostimiranih spodoba. 

I uvek se zna šta u kojem od gradova može da se očekuje – Diseldorf je recimo uvek politički najoštriji, dok je u nekim drugim mestima tradicija ipak važnija od provokacije. I bez obzira na te razlike, svuda se postavlja isto pitanje: ima li tu negde nešto da se popije? Ima.

10. Spaljivanje grehova

U utorak (4. mart 2025) se u nekim nemačkim karnevalskim gradovima podižu lomače za lutku – ona se npr. u Kelnu zove „Nubel“. Simbolika je jasna: spaljuju se počinjeni gresi i hladno zimsko doba, kako bi se otvorio put u novo rođenje prirode, u dolazak proleća. I tu se naravno nazdravlja, ali to je već mnogo, mnogo mirnija manifestacija od one samo dan ranije.

11. Riba na stolu

Za građane karnevalskih gradova koji nisu skloni ludovanju, jedan od lepših praznika je „Pepeljava sreda“ ili „Čista sreda“ (Aschermittwoch), kada se sve polako vraća u normalu. Na taj dan počinje i četrdesetodnevni post pred Uskrs, tako da tada na trpezi obavezno mora biti riba (obično usoljene haringe s kuvanim krumpirom ili krompir-salatom) ili eventualno školjke (dagnje).

To je dakle dan kada se karnevalski gradovi smiruju – sve do sledećeg 11.11. u 11 sati i 11 minuta. A onda počinje sve iz početka.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.