1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

Jedini izbor je – napred

Dimitra Kiranudi Atina, Teba, Kavala
1. januar 2018.

One su pobegle od ratova, progona i seksualnog zlostavljanja – ali i dalje imaju snage da se bore. Novinarka DW je razgovarala s nekoliko žena u izbegličkim kampovima širom Grčke. Čekanje im teško pada.

Foto: DW/D. Kyranoudi

U prihvatilištima za izbeglice u Grčkoj većina žena uopšte ne želi da priča sa novinarima. Ponekad su potrebni sati razgovora da se konačno osete dovoljno sigurno kako bi nešto iskreno rekle o sebi. No ima i drugih žena koje spontano prilaze. Ne žele da ćute o onome što su prošle i tačno znaju šta žele u budućnosti.

Jedna od njih je Silav (na naslovnoj fotografiji). Dolazi iz Hardana sa severa Iraka. Bila je prisiljena da napusti svoj dom zajedno sa suprugom, pripadnikom kurdskih oružanih snaga Pešmergi. On se borio protiv „Islamske države“ i zbog toga je bio mučen u zatvoru. Kada su odlazili na putu je našla bebu ostavljenu pored druma, tek rođenu curicu koja je krvarila i plakala. Silav nam kaže da je bebu odmah uzela sa sobom, instinktivno, bez mnogo razmišljanja.

 - pročitajte još: „Možda su ih mrtvi spasili od smrti“

Tako su utroje stigli u Tursku, a odatle u Grčku preko. Još uvek ne zna ko su roditelji te devojčice niti kako se našla ostavljena na putu, ali to joj sada uopšte nije važno: „Nemam svoje dece i ta beba je sad moja. Bila je moja dužnost kao žene da joj postanem majka. Ne mogu više zamisliti naš život bez nje. Živim i nadam se boljoj budućnosti samo zbog nje.“

Devojčici su sada već dve godine i zajedno sa Silav i njenim mužem u Tebi čeka da bude odlučeno o njihovom zahtevu za azil.  Silav ne može ni da zamisli povratak u Irak. „Želimo da odemo dalje. I spremna sam da se borim za moje dete.“

San o studiama medicine

U istom prihvatilištu za izbeglice u Tebi ima i puno žena iz Avganistana. U kampu postoji odvojeni deo namenjen samo ženama gde se mogu baviti kreativnim radom. Mogu slobodno razgovarati jedne s drugima i sa stručnjacima koji im pomažu, gledati filmove i odmoriti se, a mogu pohađati i kurseve, na primer krojenja i šivenja.

Laila Saleh iz Kobanea je verovatno najstarija među izbeglicama - novinarima u Atini je pokazala dokumente prema kojima ima 110 godina!Foto: Getty Images/AFP/A. Messinis

Među njima je Faujia koja se oporavlja od strahota Kunduza. Ima desetogodišnjeg sina koji je već u Nemačkoj, a upravo je rodila i devojčicu: „Beba je rođena u Grčkoj u kampu Elinikon. Tamošnji uslovi života i higijene su bili mizerni“, kaže nam. „Nije bilo nužnika, nije bilo ni dovoljno postelja. Beba je bila bolesna, a nije bilo ni lekara.“

Njenoj porodici nije bilo drugog izlaza nego da ode iz Avganistana nakon što su njen kraj napali Talibani. Kuće u čitavom susedstvu su uništene. „Još i danas tamo svakog dana gine po trideset, četrdeset ljudi. Talibani su svugde“, kaže nam Faujia.

 - pročitajte još: Izbegličke rute ka Evropi – kap u moru

U Kunduzu se rodila i Nila kojoj je sada dvanaest godina. Odlično govori engleski jezik pa tako može da pomogne mnogim ženama u komunikaciji s upravom centra i nevladinim organizacijama. I u tom životnom dobu nam kaže da je „njen život bio težak, ali sad sam optimistična. Želim da studiram medicinu u Evropi.“

Teško se govori o prošlosti

Kamp Eleonas kod Atine je namenjen posebno ranjivim grupama izbeglica kao što su žene, deca i maloletnici bez pratnje. Mnoge žene koje smo tamo sreli su trudne i njihova deca će biti rođena u Grčkoj, zemlji koju smatraju tek stanicom na njihovom putu ka zapadnoj Evropi.

Hurija je već u poodmakloj trudnoći i pobegla je iz Rake u Siriji, nekadašnjeg bastiona Islamske države. Nedavno je stigla u ovaj kamp iz prihvatilišta na ostrvu Lezbosu, zajedno s mužem i decom. Razgovara s nama pred vratima kontejnera u kojem je smeštena, ali ne želi da se fotografiše. „Nije lako ovde živeti. Nema dovoljno pokrivača. Ali sigurno je bolje nego na ostrvu.“ Kao i većina drugih žena, ne želi uopšte da razgovara o onome što je doživela u „kalifatu“.

San o bekstvu sa Lezbosa

05:53

This browser does not support the video element.

Samo njih nekoliko ima toliko hrabrosti. Jedna od njih je Monina, pripadnica Jezida sa severa Iraka koja je trenutno u kampu Kavali sa svojom porodicom. Jezidi su bili posebno nepoželjni u Islamskoj državi: „Mnogi moji rođaci su odvedeni, jednu moju rođakinju su silovali pripadnici IS. Ja sam se spasila čistom srećom.“

Sva ta sećanja ne prolaze lako. Još teže ovim ženama pada što su osuđene na čekanje u grčkim prihvatilištima. Ali baš iz tog razloga prožima ih snažna volja da nastave sa svojim putem. „Nema drugog izbora nego da se krene dalje“, kaže i Silav.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi