April 1962. Porođaj kod kuće u porodici Kornja iz mesta Alendorf. Gunhild je njihovo treće dete. Babica majci pokazuje samo glavicu novoronđenčeta. Jer, beba ima prekratke ruke, na svakoj šaci samo po četiri, delom srasla prsta, anus je kod levog kuka. To su samo neke od deformacija. Brzo je pozvan lekar koji nije siguran „koliko će dugo dete još preživeti”. Porodica hitno poziva kumove i sveštenika, na brzinu su u dnevnom boravku krstili bebu.

Usledile su brojne operacije, dugi meseci oporavka u centrima za rehabilitaciju.

Mala Gunhild je prvo dete s invaliditetom u lokalnoj osnovnoj školi. Domar je za nju napravio poseban pult, prilagođen dužini njenih ruku. Majka čini sve za svoje dete: Gunhild vozi bicikli, pada, ustaje…

U pubertetu ima problema sa svojim telom. Muče je mračne misli, u jednom kriznom trenutku popila je veću količinu nekih tableta. Ali sve se dobro završilo. Pala i opet ustala.

Počinje da se bavi borilačkim veštinama. Trenira džiu-džicu, stiže je do smeđeg pojasa. 23 godine radi u matičnom uredu. Dobija ćerkicu, udaje se.

Bubrezi su joj u karlici. Kada je zatrudnela, lakeri su pomno pratili da joj plod slučajno ne „zgnječi" bubrege. Ona sama se nadala pre svega da je s detetom sve u redu: „Da, bilo je tu određenog straha.” Ćerka Laura je rođena potpno zdrava.

Gunhild Kremer-Kornja se ne štedi. A sav taj napor „troši” njeno telo i izaziva jake bolove. Sa samo 38 godina mora u penziju, teška operacija creva. Angažuje se u lokalnoj zajednici, mnogo dece je naučila da plivaju, piše knjigu o svom životu s Conterganom.

„Oprostite se"

Septembar 1961. Čestitke povodom rođenja deteta? Ne. Roditeljima Klausa Mihelsa lekari u gradu Uni kažu: „Dečak neće dugo živeti. Oprostite se.” Taj „dečak" danas ima 60 godina.

U Intervjuu za DW Klaus Mihels u jednom trenutku je zaplakao: „To mi je majka ispričala tek posle puberteta.”

Tri nedelje posle njegovog rođenja roditelji su otišli u kliniku. Lekar neće da im da dete, majka mu otima bebu iz ruku, nosi ga kući. Jaka žena, kaže Mihels. On ide u školu, kasnije i na zanat u jednu radionicu za osobe s invaliditetom. I onda radi za kompjuterom. Sve do burnouta. I uspešno se bori protiv jedne svoje zavisnosti.

Mihels odlazi u prevremenu penziju, angažuje se u crkvenoj zajednici i u školi koju pohađa njegov sin. Svira tubu: „To je predivno". Bavi se sportom. U upravnom odboru Saveznog udruženja žrtava Contergana angažuje se za bolju medicinsku negu ljudi poput njega.

„Jel sve u redu?"

Maj 1962. „Jel sve u redu?", pita Gizela Vajnert u trenutku kad u Klinici grada Kelna prvi put čuje vrisak svoje ćerke. Odgovora nema. Mala Klaudija ima kratke ruke. Osoblje porodilišta dolazi da vidi bebu. Majka je besna. „Ali moja ćerka me je pogledala jasnim pogledom. Kao da je htela da kaže - evo me, tu sam."

Klaudija mora često na rehabilitaciju u Hajdelberg. Od straha joj je loše još pre nego što stigne u kliniku. Seća se „ogromnih prostorija s 20 krevetaca sa šipkama.” U korzetu od gipsa leži na leđima, vezana. Kasnije je muče teškim protezama: „Mrcvarenja su bila ogromna, pa i psihički.”

Roditelji nisu smeli da budu s njom, samo bi je predali u kliniku. Płakali bi svaki put kad bi se vrattili kući, gde su ih čekala njihova druga jeca. Bilo je to teško vreme za celu porodicu. Kada bi se vratila Klaudija se roditeljima obraćala sa „Vi". Mislila je, kaže, da je oni više ne žele…

Klaudija je prvo išla u školu za decu s invaliditetom, među njima i brojne žrtve Contergana. Prešla je u gimnaziju, maturirala, studirala, radila na univerzitetu. Samohrana je majka, ima sina Maltea. Klaudija Vajnert-Hetmer danas radi kao pedagoškinja u školi za decu s posebnim potrebama.

 „Bilo bi najbolje da su te strpali u gasnu komoru”

Februar 1961. Majka Bjanke Fogel je tokom trudnoće popila jednu jedinu tabletu. Posle porođaja lekar govori o „izrodu”. Nacističko doba, rat - tek je prošlo 16 godina. Nacisti su sistematski ubijali ljude s invaliditetom.

Ali i 1977. kada je petnaestogodišnja Klaudija Vajnert na ulici pitala prolaznika - Koliko je sati? -  dobila odgovor: „Bilo bi najbolje da su te strpali u gasnu komoru”

„Moja majka me nije nikada skrivala", kaže Bjanka Fogel, iako je odrasla u Zincigu na Rajni, malom mestu, u kojem se iza leđa pričalo o „Božjoj kazni". Danas se zna da su neki roditelji svoju decu s invaliditetom tada skrivali u podrumu ili kod životinja u štali.

Bjanka je naučila da jaše i 30 godina je radila kao vaspitačica. Postala je svetska prvakinja u dresurnom jahanju u konkurenciji osoba s invaliditetom, učestvovala na Paraolimpijskim igrama u Atlanti, Sidneju i Atini – osvojila dva olimpijska srebra.

Ona kaže da su je prodrmali igrani film „Jedna jedina tableta", („Eine einzige Tablette", 2007.), protiv čijeg prikazivanja se neuspešno pravno borila firma Grünenthal, te susret sa žrtvama Thalidomida iz Velike Britanije koji su se borili za svoja prava.

Aktivirala na protestima, najpre protiv firme Grinental, a onda i u Berlinu kod poltičara. Tokom jednog saslušanja u Bundestagu ona je zahtevala bolju pomoć za žrtve Contergana. Povećane su im penzije.

Kontergan: preporučen za bebe i trudnice

Gunhild, Klaus, Klaudija, Bjanka - oni su samo četvoro od oko 5.000 dece u Nemačkoj i oko 10 000 širom sveta koja su rođena s deformitetima.

Od desetoro dece rođene s invaliditetom prouzrokovanog Konterganom u proseku je njih 4-5 umiralo ubrzo nakon rođenja. Nije poznat stvarni broj spontanih pobačaja ili mrtvorođenčadi.

Bebe s kraćim rukama ili nogama, ili bez ruku i nogu, to se moglo odmah uočiti. Mnoge posledice Kontergana su se otkrivale kasnije. U slušnom aparatu, na očima, na srcu, crevima, nervima ili krvni msudovima koji su drugačije raspoređeni u organizmu, što između ostalog predstavlja dodatni rizik tokom operacija.

Njihove majke su koristile sredstvo za smirenje koje se prodavalo bez recepta - Kontergan (Contergan), koji je imao sastojak Thalidomid, a proizvodio ga je Grinental (Grünenthal). 

„Bezazlen poput keksića", tako se reklamirao Kontergan, preporučivali su ga čak i za dojenčad i malu decu, ali primarno protiv mučnine u trudnoći. Dobro se prodavao u Nemačkoj i u svetu. Lekovi s Thalidomidom koje su proizvodili Grinental i njegovi partneri prodavali su se u više od 70 zemalja, a bilo je i nekoliko nedozvoljenih kopija, naglašava Grinental.

Nadležna služba FDA nije dozvolila upotrebu leka u SAD.

Više od pet godina opasnog leka

Kontergan se u prodaji našao 1957. Lekari su najpre uočili oštećenja na nervnom sistemu odraslih, a od 1959. i sve veći broj deformiteta kod dece.

Bilo je sve više prijavljenih slučajeva…

Jedan australski lekar je informisao britansku firmu Distillers, koja je lek proizvodila po licenci. Paralelno s tim je hamburški pedijatar Vidukind Lenc sprovodio i svoje istraživanje. On je 15.11.1961. informisao Grinental o sumnjama koje su ga mučile. Nešto više od nedelju dana kasnije, u razgovoru s nadležnim vlastima, Grinental je odbio da povuče Kontergan s tržišta, tako stoji u dokumentima. Umesto toga pretnja – u slučaju zabrane prodaje, firma je pretila da će za to odgovornim proglasiti nadležno ministarstvo.

Lek se konačno povlači s tržišta 27.11. 1961. U nekim zemljama je prodaja nastavljena još nekoliko meseci.

Sudski proces

1968. je počeo proces protiv Grinentala. Devetoro optuženih je zastupalo 20 advokata, „apsolutna elita nemačkih advokata”, glasi citat iz istraživačkog izveštaja. 1970. je proces obustavljen - bez presude. Postignut je dogovor oko isplate obeštećenja.

U novosonovanu fondaciju za pomoć žrtvama Kontergana Grinental je uplatio 100 miliona nemačkih maraka, i isto toliko namačka Vlada. Žrtve su se time odrekle prava na nove tužbe protiv Grinentala. Novac je potrošen 1997.

Nemačka vlada je do sada za plaćanje odšteta potrošila 1,8 milijardi evra, potvrdila je Fondacija Kontergan za DW.

Grinenthal je 2009. jednokratno uplatio još 50 miliona evra. U Nemačkoj još uvek živi više od 2.200 pogođenih osoba koje primaju odgovarajuću penziju i godišnje dodatke.

Obeštećenje se isplaćuje i na račune oko 280 pogođenih osoba iz 42 zemlje sveta: od Egipta i Australije, preko Belgije, Brazila, Irske, Meksika, Sirije i Tajlanda, pa sve do SAD.

Farmacetuska firma: Mlako izvinjenje tek pola veka kasnije

„Kontergan-tragedija će zauvek biti deo istorije naše firme", naglašavaju iz Grinentala danas.

2011. je osnovana Fondacija Grinental. Ljudima koji podnesu zahtev pomaže u prilgođavanju njihovih vozila, kuhinja ili kupatila, ili finansira asistente koji im pomažu na putovanjima. Financijsku pomoć je primilo 700 pogođenih.

2012. je šef uprave Grinentala Harald Štok zamolio pogođene i njihove majke da im „oprostezbog toga što skoro 50 godina nismo pronašli ljudski put do Vas.” Mnogi pogođeni su bili duboko razočarane, očekivali više. Međutim, Štok je na pitanje medija uzvratio: „Možemo se izviniti samo za nešto za šta verujemo da smo i krivi."

Bes, osećaj krivice i lekcija

Gizela Vajnert kaže da je bila užasno besna kada je shvatila zašto je njena ćerka rođena sa tako teškim invalidetom. Nije ni slutila koliko su tablete opasne, tablete koje su joj preporučili lekari i apotekari. Svejedno je proganja osećaj krivice: „Da ih nisam uzela, to se ne bi dogodilo.”

Klaudia Vajnert-Hetmer ne krivi majku. Ali onima koje smatra krivima želi „da prožive jedan dan kao ja”.

Gunhild Kremer-Kornja kaže: „Firma Grinental je pogrešila. Oni su na tržište plasirali tabletu, mogli su je možda i ranije povući iż prodaje. Novac vlada svetom.”

Još uvek se javljaju pogođene osobe, kaže za DW advokatkinja Karin Buder: neke majke tek na samrti kažu svojoj deci da su uzimale Kontergan.

Proizvođač Grinenthal je lek testirao samo na životinjama. Tada nisu postojala stroga pravila za izdavanje dozvole za lekove na tržištu kao danas. Odgovarajući zakon je na snagu stupio tek 1978. – kao „lekcija" naučena iz Kontergan-skandala.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu