Dragi Ivane,

U Ex Pontu smo prvi put čuli to ime:

– Kuda ćeš, Jelena?

Ta izmaštana družbenica se rodila u mariborskoj tamnici.

Jelenina plava glatko počešljana kosa je sjala i širila sve bleđe talase svetlosti tako da se njeno teme spajalo sa svetlom. Jelena se ponovo javila u proznoj pesmi Sunce ovog dana. U priči Mila i Prelac vaš junak je i u najtežim prilikama uspevao

…da zaspi sa mišlju na divnu ženu, koja bdi negde u blizini, ali nevidljiva…

Bilo je to sećanje na obogotvoreni miris i topli i najranijizagrljaj.

Misleći o vedrini besmrtnih grčkih bogova, dečak je zamišljao pokret glave kojim Mila zabacuje kosu.

Mnogo godina kasnije rodila se konačna Jelena, kraljica svetlosti.

…

Postojali su okidači Jeleninog prisustva. Postojali su ZNAKOVI. Nekad se javljala sasvim neodređeno po jedva čujnom šuštanju listova, pucketanju parketa. Javljala se u sunčanim danima i bila vezana za svetlosne iluzije.

Noću ste kao alhemičar pretakali odsjaj izgubljenog sunca koje ste za dana uštedeli. U njemu je bila Jelena. Ona je bila podnevni fantom… delom sivooka Atina, delom Petrarkina Laura. Ona je bila izvesnost nepotvrđena čulima. Vi ste bili ljubavnik jednog svetlosnog obećanja.

Zašto bi bogovi bili kolektivni?

Jelena je intuitivna, personalna, boginja sunca.

Za vas Jelena je bila veliki talas preko neba, titraj kroz materiju, vetar preko sveta.

Jelena vas je učila jeziku svetlosti, kojim ćete govoriti posle poslednjeg preobraženja, analognog rođenju.

***

Pa šta ako ste Jelenu kao pauk istkali iz sebe? Ta izmaštana žena vas je svojim odsustvom i ćudljivošću mučila kao svaka stvarna žena. Za vas bi bilo smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazovete priviđenjem. Svaki put ste uživali u trenutku kad se njeno kontrafaktualno prisustvo objavi.

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas…

Tada biste se samopouzdano nasmešili:

Znam da si tu.

Jelena je dolazila…

…sa odjekom slučajnog usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan.

…sa ljupkom šalom sa muzikom ili mirisom.

Dolazila je sa suncem.

U sunčanoj polovini godine, naročito u letnjem đerdanu od 120 sunčanih dana (od vavilonskog meseca Iyyara do meseca Elula), ona bi provodila vreme sa vama.

U oktobru kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja… ona se gotovo ne odmiče od mene.

Bili ste zavisnik od svetlosti, od ženske svetlosti.

Od toga je bila napravljena Jelena.

Jelena je bila od žudnje.

A vama bi žudnju trebalo u epitaf upisati…

Napravljena od ogromne žeđi. Od poezije grada i prirode. Od sna koji je večito mlad. Od naziranja. Od svetla. Od drugih žena. Od igre, slične igri onih ženskih mokasina ispod stola. Od muzike, od sunca.

Kjerkegor je rekao da ne traći ni bogatstvo ni slavu već strašni osećaj potencijalnosti.

Od toga je bila stvorena Jelena.

I od vaše senke.

Jer vi ste istrgnuli svoju senku kao Adam rebro i od nje napravili ženu.

Ako ste svoju animu doživljavali kao svetlost, da li to znači da ste sebe doživljavali kao mrak?

U senci dovratka Šimuna Pamukovića stajao je đavo. A vaša senka je imala sunčanu postavu i tu je živeo jedan svetlosni fantom, anima – Atina, podnevna utvara, leptirica od sunca, Jelena žena koje nema. A kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe… nevidljiva žena počne da se utkiva u moju senku. Vi ste slutili da će, kad umrete i stopite se sa svojom senkom, vaša ženska suština izleteti iz nje, kao leptir iz čaure.

***

Jelena je isprva bila prizor viđen iz voza:

znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice… preko svega (vidim) razgranat topao, letnji lik žene…

U sledećem ukazivanju, najviše je podsećala na Botičelijevu Floru. Pred vama se prosuo:

…obasjan predeo i u njemu velik i izdužen Jelenin lik u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanjihanom mrežom, samo predelom kroz koji se kretala.

Jelena je zatim postala sasvim kosmička. Ispod njenih teških očnih kapaka…

…živeli su i sopstvenim plamenom sijali svetovi.

Radost zbog nje plavila je daljine i daždila negde po svima svetovima…

U jednom trenutku ste malodušno zapisali:

To što ne postoji to sam preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Odisej je uvek naknadno shvatao kad mu se javljala Atina.

Posmatram fotografiju, snimljenu trinaestog decembra 1961. Na prirebni Dan Lucije u Gradskoj kući u Stokholmu, bili ste okruženi „lucijama”, ženskim simbolima svetlosti.

Sedamnaestogodišnja Gudi Vadset proglašena je kraljicom svetlosti. Kao dobitnik Nobelove nagrade, vi ste stavili krunu od sveća na glavu najlepše „lucije”.

Podozrevam da ste tog dana krunisali Jelenu.

Nakon velikog književnog uspeha sa romanom „Tesla“, Vladimir Pištalo je nekoliko godina stvarao knjigu koja tematski kruži oko Ive Andrića. To je i epistolarni dijalog s velikim piscem i poetski roman i esejizovana polemika, kako sa Andrićevim mrziteljima, tako i sa malograđanskim poklonicima koji od genija prave kult po svojoj meri. „Sunce ovog dana – Pismo Andriću“ izlazi početkom juna u izdavačkoj kući „Agora“ iz Novog Sada. DW-Srpski donosi ekskluzivno sedam odlomaka iz knjige o kojoj će se tek pričati.