DW: Prvu zbirku priča „Mimoilaženja“ objavio si pre godinu dana. Pre toga objavljivao si priče u časopisima, na sajtovima i društvenim mrežama i tako postizao priličnu čitanost. Šta danas za jednog pisca znači objavljivanje knjige?

Ivo Kara-Pešić: Puno različitih stvari. Ja imam telesni odnos s knjigama, volim knjigu kao predmet, volim prelistavanje, teksturu papira, miris hartije, podvlačenje, marginalije. Nikada nisam uspeo da razvijem odnos sa e-knjigama: i dan danas kupujem štampane knjige, nosim ih sa sobom na putovanja. U tom je smislu lepo videti vlastite tekstove sabrane u nešto što može da se pošalje, daruje… U književnom smislu to je svakako način da vas šira publika i kolege primete i upoznaju. Od trenutka kada se objavi, knjiga ima svoj život, dopre do neslućenih mesta, ali sa druge strane ne stigne tamo gde ste mislili da će sigurno doći… Čudni su putevi književni, rekao bih.

Šta je osnovna tema „Mimoilaženja“, a šta nove zbirke „Božansko u krošnjama stabala“. Da li osećaš da si kao pisac sazreo od prve do druge zbirke?

Iskreno, dok sam pisao priče koje su kasnije sabrane u „Mimoilaženja“ nisam razmišljao o nekoj temi ili niti vodilji. Kada je zbirku trebalo nasloviti shvatio sam da se kroz priče provlači motiv mimoilaženja, odnosno da je mimoilaženje egzistencijalna odrednica gotovo svih likova, neka vrsta njihovog „usuda“: mimoilaze se sa željenim, sa voljenim, sa samima sobom… Na intimnom planu, imao sam nerazrešene račune sa rodnim gradom, sa samim sobom, sa nekim voljenim osobama. Ta prva zbirka puna je uobičajenih „dečjih bolesti“ jednog pisca, ali to joj daje svežinu i onu dozu naivnosti koja se kasnije izgubi. Lepo bi bilo svežinu zadržati, a pripovedački sazreti. Sada pišem priče složenije strukture, više razvijam likove. Ideja Mimoilaženja bila je ideja priče-obrisa, igre nagoveštaja i nedorečenosti koja čitaoca uvlači u svet koji sam mora da domisli. Otuda i moto zbirke: onima koji me čitaju bez reči. Puno koristim filmsku strukturu pripovedanja, sa voice-offovima. U novoj zbirci, čije je objavljivanje planirano za proleće sledeće godine, nit vodilja je misao iz priče Cave Hominem (Mimoilaženja) koja kaže: fantastično je samo realno u svojoj punoj žestini. Uvodim fantastične elemente, ali ne da bih izokrenuo temeljnu logiku priče, već da bih pojačao osećaj “stvarnog”.

- pročitajte još: Možda ima nade, ali ne za nas

U priči „Pogrebnica bogova“ jedan od likova kaže da je ponovo prohodao kada je sahranio sve svoje bogove. Da li pisac mora na neki način da sahrani svoje književne bogove da bi počeo da objavljuje?

Nikad nisam imao književne uzore, jer ne razmišljam na taj način o književnosti. To sam preuzeo iz filozofije, u kojoj ste sagovornik velikih prethodnika, niste sledbenik, jer sledbeništvo promašuje bit mišljenja. Nema sumnje da su neki pisci jako puno uticali na moje pisanje, i to su mahom oni pisci koje sam čitao već u srednjoj školi. Mislim da u pisanju važi ista ona misao koju Hana Arent iznosi u jednom pismu Martinu Hajdegeru: treba misliti kao da smo prvi mislioci koji hodaju zemljom. Sa istom odlukom treba zakoračiti u kraljevstvo pisanja.

Beograd je u tvojim pričama više nego prepoznatljiv. Sa druge strane, priče su često prožete uticajima mitologije, nečim sto je iznad lokalnog. Šta je danas Beograd za tebe?

Beograd je ono što bih nazvao protoobzor, predeo u kojem se oblikovao moj prvotni emotivni registar. Svako kasnije širenje obzora polazi od tog predela u kojem su neki mirisi, prirodne pojave i situacije neraskidivo sljubljeni s određenim emocijama, i trenutno ih, bez ikakve mogućnosti kontrole, izazivaju. Lik u priči Mimolaženja to i kaže: predeo je uvek predeo srca. S druge strane, ti su predeli ravnodušni prema našem postojanju i po tome znamo da smo kod kuće. To je neki moj snažan, intiman dojam kada dođem u Beograd. Danas kada hodam rodnim gradom, hodam pejzažom sećanja, tome ne mogu i ne želim da se otmem. Ono što me žalosti su začarani krugovi koji se ponavljaju. Vidim mlade, sada u dvadesetim,  koji se bore sa istim demonima sa kojima se borila i moja generacija.

Kako nazivaš jezik na kojem pišeš? Imaš li potrebu da ga definišeš?

Nazivam ga maternji jezik. Ne dopuštam da me uvlače u vulgarno mrcvarenje jezika koje se koristi isključivo za nacionalistička postrojavanja i prebrojavanja. Svakako da postoji razlika između onoga što se danas naziva hrvatski i srpski jezik. Je li to jedan ili su to dva jezika? Možda jedan, u kojem se Hrvati i Srbi drugačije ogledaju. No, mene više zanima estetska i etička dimenzija te razlike. Hrvatski je – ovo je moj intimni doživljaj – lepši za pisanje literarnih impresija, za određenu vrstu poezije, ima iznijansiraniji terminološki aparat kada su u pitanju filozofski tekstovi. Srpski mi više leži za kratke priče, za savremenu poeziju. Rat je učinio da neko ko govori i piše na oba jezika danas bude neka vrsta kentaura. U stvari, u tome nema ničeg posebnog. Zahvalan sam roditeljima koji su držali do toga da govorim i „dubrovački“ i „beogradski“, a nekim vrlo dragim ljudima što su me naučili da na tim jezicima i pišem. Branim svoje pravo na izbor da jezički pripadam tamo gde ja to želim i držim nogu da se vrata te razlike ne zatvore, obitavajući upravo u samoj razlici. Ovu sam temu ovlaš dodirnuo u priči Kula razumijevanja koja je objavljena na Peščaniku. Ova se pozicija brani iz spoznaje da bit jezika nije nešto jezično.

- pročitajte još: Fluidno sagledavanje Jugoslavije

Baviš se i prevođenjem. Kako prevodilačko iskustvo doprinosi tvom pisanju?

Prevesti nekog autora znači ući u vrlo dubok odnos sa njegovim jezikom i poetikom. Sa druge strane, iznalaženje prevodilačkih rešenja uvek je ono što je Kafka opisao kao jurišanje na granice jezika. Posebno me odredio prevodilački susret sa italijanskom pesnikinjom Aldom Merini. Tek sa Aldom sam shvatio šta je bit pesništva i magijska moć reči.

Za vreme bombardovanja 1999. bio si u Beogradu. Kako se to iskustvo prelomilo u tebi? Imaš li potrebu da ga pretočiš u literaturu?

U jednom sam Albaharijevom intervjuu pročitao da u pozadini svakog velikog pisanja tutnji neki rat. O ratu nemam ništa pametno da kažem, a još manje da napišem, osim da je zlo i pošast. Jako se treba paziti teoretisanja bilo koje vrste nad mrtvim ljudima. Nad mrtvima samo muk. U opštem nasilju i primitivizmu nastojim da moje pisanje očuva istančane emocije, ne bežeći pri tom od suočavanja sa užasima koji su nas zadesili. Zato nikada ne pišem eksplicitno o ratu, ali njegovi odjeci su neizbežni, jer su svi sukobi u bivšoj Jugoslaviji ostavili dubok trag na moju porodicu i mene samog. Kada sam se u masi koja je klicala ratnim pohodima osetio kao potpuni stranac, i to u zemlji u kojoj sam se rodio i odrastao, stranstvovanje je postalo moje prirodno stanje. Kod kuće sam tamo gde se u sagovorništvu sa dragim ljudima stvori efemerni međusvet. To može biti bilo gde, ali u geografskom smislu, to nije nigde. To je uvek drugde.

U Dubrovniku si društveno i politički angažovan. U Beogradu ne učestvuješ u javnom životu. Da li je to odluka ili samo sticaj okolnosti?

U Beogradu ne živim, pa je odgovor na tvoje pitanje jasan. Što se Dubrovnika tiče, odgovoriću ti vrlo kratko: prekasno sam, tek u četrdesetoj godini života, shvatio da postoji samo jedna odsudna bitka, a to je bitka u mišljenju.

Da li se danas u Rimu osećaš kao pisac emigrant? Ili je osećanje emigracije nestalo?

Ne, jer u Italiji nemam status pisca. Tu ću etiketu verovatno dobiti ako nešto od onoga što pišem bude prevedeno na italijanski. Ja svoj dolazak u Italiju nisam doživeo kao emigraciju, samo sam želeo normalno da živim i da završim svoje studije filozofije. Naravno, sociološki gledano, to jeste bila emigracija, ali povezanost moje porodice s Italijom seže u 19. vek, tako da sam se verovatno i zbog toga odmah osetio kao kod kuće.

- pročitajte još: Domovina kao odraz izgubljenog raja

Zbog desnice koja jača u Evropi čini se da je svugde jednako loše. Da li je zaista tako? U nekim aspektima Srbiju izjednačavaju sa onom iz devedesetih, a prema Hrvatskoj si i sam otvoreno kritičan.

Naravno da nije svudge podjednako loše. Negde to jačanje desnice nailazi na otpor solidnih demokratskih institucija koje imaju dugu povest, na otpor izgrađenog javnog mnjenja i koliko-toliko nezavisnih medija. Sve ovo što sam nabrojao ne postoji ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj. Znaš, ono što se otkrilo na našim prostorima je da ljudi očajnički žele da služe nekoj Ideji. Juče je ona bila „leva“, onda se preko noći pretvorila u „desnu“. Pogledaj samo reagovanja na osude ratnih zločina: jednostavno se ne želi utvrđivanje lične odgovornosti, nego se upravo želi kolektivna krivica i odgovornost. Kada vrednost individualne odgovornosti bude prepoznata kao vrednost, u tim sredinama će se nešto i promeniti. Nažalost, od toga smo sve dalje. 

Da li pripadaš Rimu, Dubrovniku ili Beogradu? Ili je pisac onaj koji više od drugih može da u sebi gaji osećanje nepripadanja?

Nepripadanje je uslov slobode mišljenja. To je teška i često vrlo isrpljujuća pozicija. Biti bez oslonca i misliti ono ništa, ono što nije odredivo kao niti svedivo na nešto, opstajati u upitanosti, sve prožimati strašću ljubopitljivosti, suočavati se sa smrtnošću i konačnošću, tražiti naprsline na Tišini i božansko u krošnjama stabala, to su «opsesije» koje ne napuštaju pisca/mislioca našeg vremena.  Niče je rekao: Mogao bih da verujem samo u boga koji zna da pleše. Ja samo u onoga koji je ranjiv.

Ivo Kara-Pešić rođen je 1976. godine u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Torinu. Preveo je desetak knjiga sa italijanskog jezika na srpski i hrvatski, uglavnom iz filozofije. Objavljivao je eseje i priče na sajtovima Radio Slobodna  Evropa, Peščanik, Filozofski magazin, i u časopisima Rivista di Estetica, Meta, Odjek, Literat. Jedan je od osnivača nevladine organizacije Kinookus u Dubrovniku i istoimenog food film festivala u Stonu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android