Februar curka niz moju ulicu. Ovom milenijumu je dvadeset i prva godina. Sa radija dopiru današnji hitovi. Sve uredno odrađeno, izaranžirano, provučeno kroz nule i jedinice računarskog jezika, ispeglano. Ali me ne dotiče.

Verovatno spadam u onu anahronu vrstu slušalaca koji bi, kada je februar u Beogradu, da ih ono što čuju potrese do srži. Posmatram sa Banovog brda izmaglicu punu smoga dok se suton spušta na novobeogradske solitere. Čujem urlanje dece uzmeđu zgrada u kraju, koje podseća na viku njihovih roditelja u mobilne usred gradskog prevoza.

Nema ovde tog zvuka koji tražim.

Bluz je način poimanja sveta

I onda se setim: dugi, jecajući gitarski solo sa čistim tonovima. Gari Mur - Still Got the Blues. Posle novotalasne decenije, na početku epohe u kojoj će se za dominaciju boriti strani eskapistički pop i narodnjački šund nalickan novom muzičkom tehnologijom, balada objavljena 1990. kao da je ispala iz vremenskog toka.Posle duge faze tvrdog roka Mur se okrenuo svom osnovnom osećanu sveta – bluzu.

Mogla je biti 1991. kada sam prvi put na radiju čuo tu stvar. Bilo je proleće, kroz prozor moje tuzlanske kancelarije videlo se nekoliko grana sa pupoljcima. Ono što je bilo najbolje u mom životu do tada – ljubav, muzika, san o slobodi, cela zemlja – već je ubrzano čililo u nepovrat. Tektonska pomeranja geopolitičkih blokova mrvilia su Jugoslaviju spolja, a šovinističko divljaštvo iznutra. Gari Mur je krajem osme decenije napravio album Posle rata. Upravo završeni irski bombaški rat ili sećanje na kraj rata u Vijetnamu su bili impulsi za Murove pesme. Nama je ta muziku zvonila u ušima uoči rata.

Nekoliko dana pre prvog slušanja Murove balade "Još imam bluz" telefonom sam se prvi put posle četiri godine čuo sa svojom studentskom ljubavi. Mi smo posle studija bili finansijski prinuđeni da odemo u različite gradove, udaljene desetak sati vožnje, u vremenu bez interneta i bez novca za daljinsku vezu. Nikada se nismo posvađali.

Obnavljanje snage uranjanjem u bol

Rekla mi je da je udata i da je dobila dete. Poslednji razgovor za naredne tri decenije. Ono što sam osetio tada otpevao je i odsvirao Gari Mur:

“Ranije beše lako zaljubiti se opet./ Morao sam teško da iskusim / da taj put nanosi bol / Otkrio sam da je ljubav više od igre. / Igraš da pobediš, a ipak izgubiš.

A onda refren koji je Gari Mur pevao iz peta, kao da mu je poslednji put:

“Bilo je to mnogo, mnogo davno, a ja još uvek za tebe imam jedan bluz”.

Sada, 2021. sećam se tog svog proživljavanja Murove pesme. Nisam je specijalno tražio svih ovih decenija. Ustvari, izbegavao sam je, pošto me uvek zaticala nespremnog i odvodila u onaj međuprostor u kojem vreme ništa ne leči. Na kraju tog gitarskog rifa čekalo me je sećanje na lice jedne devojke. Ali ako bi bluz već bio tu, prepuštao sam mu se, neka mi radi to što treba da radi.

Na isti način deluju sve muzike koje umeju da u čoveku otključaju zaključano: fado, ciganska romansa, sevdalijske balkanske varijacije, iskonski bluz. Odvode te na dno da bi te obnovljenog iznele na površinu.

Levoruki dečak iz Belfasta

Levoruki Gari Mur od osme godine počinje da svira na lošoj gitari, ali po pravilima za gitariste koji sviraju desnom rukom. Ta tehnika će mu ostati za celi život. Porodica ne živi skladno, roditelji se razvode. Gari Mur sa 16 godina odlazi iz rodnog Belfasta u Dablin. Tamo upoznaje basistu Fila Lajnota i potom svira sa njim u dablinskom bendu Klošarski kraj (Skid Row).

Fil Lajnot će 1969. ući u istoriju roka kao osnivač irskog benda Tin Lizi (Thin Lizzy) u kojem je u dva navrata svirao i Mur. Fil je bio Irac sa crnom kožom – majka mu je bila Irkinja, a tamnoputi otac iz Gvajane. Lajnot je umro 1986. - zloupotreba alkohola i opijata. U njegovu čast je podignut spomenik u Dablinu. A Gari Mur je u svojoj teškometalnoj fazi, prožetoj irskim folklornim uticajima, krajem osamdesetih na albumu Posle rata, u pesmi Krv smaragda (Blood of Emeralds) zapisao stih: “Najtamniji sin Irske stajao je na mojoj strani”.

Mur se družio sa najboljima i učio od najboljih. Piter Grin, osnivač Flitvud Meka (Fleetwood Mac) ga je prihvatio u Dablinu, prepoznavši njegov talent. Kada je Grin napustio Flitvud Mek svoju gitaru je ponudio na prodaju Gariju Muru, da bi “bila u dobrim rukama”.

Gibson Les Pol Standard iz 1959. uključen u Maršalovo pojačalo zvučao je i pod Garijevim prstima jako dobro. Naravno, Gari Mur posle je upoznao i Erika Kleptona, a svojevremeno je u Belfastu gledao šta sve sa gitarom ume Džimi Hendriks. I to je trajno uticalo na njega.

Zamorno bi bilo nabrajati bendove kroz koje je prošao iil ih je osnivao pa raspuštao, sve rasne muzičare sa kojima je svirao. Od irskog folka preko bluza do tvdog zvuka i nazad – muzičko putovanje dečaka iz Belfasta bilo je uzbudljivo i puno lupinga.

Album na kojem je moja omiljena stvar nastao je u saradnji sa istinskim legendama. Na albumu su sarađivali B.B.King, Albert King i Džordž Harison, bivši član Bitlsa.

Duboka krv smaragda

Tek pod stare dane saznao sam da je gitarska solo deonica iz stvari o kojoj je ovde reč verovatno nesvesno skinuta iz završnice jedne pesme nemačkog rokera Jirgena Vintera. To se povlačilo i po sudu, pa je završeno nagodbom. Ili, što bi rekao Goran Bregović – jebeš pjesmu koja ni na šta ne liči. Vinters bi trebalo da bude srećan – njegova beznačajna numera Nordrach živi samo zbog toga što je bila delimično izvorište za besmrtnu stvar kao što je Still Got the Blues.

I evo me opet u beogradskom februaru. Šesti dan meseca je dvostruko tužan. Slušam Mura kako se zaklinje da još uvek ima bluz za nju, za sve nas. A umro je pre tačno deset godina u svojoj pedesetosmoj.

Prvi put sam imao taj glupi osećaj kada sam postao stariji od Morisona. Muzičari koji su poumirali od prekomernog upražnjavanja formule sex, drugs, and rock 'n' roll bili su, kada sam počeo da ih slušam, mnogo stariji od mene. A sada sam za sve te mladosti zamrznute u smrti – čikica iz komšiluka. Sa Murom sam makar postao vršnjak.

Gari Mur je umro u snu, u hotelskoj sobi u gradu Estepona, na španskoj sredozemnoj obali Kosta del Sol, nadomak Gibraltara. Ime tog grada je nastalo od imena keltske boginje Epone – zaštitnice konja i jahača. Mada nije umro ni u rodnom Belfastu ni kod engleskog Brajtona gde je živeo, može se reći da je život završio u gradu koji u imenu nosi sećanje na potonulu keltsku civilizaciju. A on je bio njen irski baštinik. Njegova pesma Blood of Emeralds (Krv smaragda) govori o Ircima čija je nacionalna boja, smaragdnozelena - duboka krv smaragda.

Pesma za Garija Mura

O, Dani, momče, gajde, gajde zovu

iz dola u dol i sa naših brda

leto je prošlo, ruže su uvele

odlaziš, ja ostajem tu da čamim

ako se vratiš sred leta nad livadama

ili dok tiha je dolina pod snegom,

biću tu, na svetlu ili u senci,

O, Dani, momče, toliko te volim

Ali dođeš li kad sve je lišće mrtvo

ako ja umrem, jer svakako umreti mogu

naći ćeš mesto na kojem ležim

da klekneš pa izmoliš Ave Maria

Čuću te koliko god gore tiho stupaš

grob će mi biti topliji i slađi nego ikad

nagnućeš se da kažeš da me voliš

pa ću spokojno spavati dok ne dođeš i ti

Priča o pesmi i - hvala Gari

Tekst pesme Oh, Danny boy, napisao je britanski advokat Frederik Vezerli 1910. Stara irska narodna melodija koja je pevana na više tekstova, spojena sa ovim stihovima, postala je nezvanična himna svih Iraca u rasejanju. A to znači – većine Iraca. Procenjuje se da iz Irske potiče oko 80 miliona ljudi u svetu, najveći broj njih se iselio u Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju, a Republika Irska ima svega četiri miliona stanovnika. Stoga ne treba da čudi to što su na sahrani Garija Mura februara 2011. njegov sin i ujak otpevali ovu pesmu, pa su oči prisutnih, kako javljaju lokalni mediji, redom zavlažile.

Hoću da se ovim zapisom odužim Gariju Muru, da mu se zahvalim što je gitarom svih ovih decenija ponekad znao raspiriti stari žar ispod debelog pepela godina. Da nije takvih moćnih muzičkih kapsula koje uspomene prevoze kroz vreme, možda se ne bih usudio da potražim onu devojku s kojom sam u Beogradu osamdesetih išao na bluzerski Mašinac. I za koju sam u sebi sačuvao ovaj bluz.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android