Putnik koji dođe u Rim i tamo se zadrži nekoliko dana, pre ili kasnije će nabasati na prostor na levoj obali Tibera koji je neobičan po tome što je to zapravo jedini trg u gradu na kojem nije podignuta crkva. Lepršav naziv Polje cveća – Campo de’ Fiori – ne treba da zavara. Trg je bio gubilište i mučilište.

Sada turisti na pijačnim tezgama mogu da kupe skupe suvenire, voće i povrće. Zapravo je to inscenirana pijaca za strance dubljeg džepa. Šarmantna italijanska prevara.

Istorijska suština mesta nalazi se na pijedestalu. Ljudska figura sa kapuljačom. Ona predstavlja Đordana Bruna, bivšeg monaha dominikanskog reda, čoveka koji je prokrstario Evropu pokušavajući da živi i misli slobodno, da bi ga na kraju rimske duhovne vlasti osudile kao jeretika, a svetovne vlasti živog spalile na lomači na ovom idiličnom mestu 17. februara godine 1600.

Spomenik Đordanu Brunu

Pre nego što se posvetimo sećanju na ovog neobičnog i drčnog čoveka, oštrog uma i jezika, valja ispričati priču o spomeniku koji mu je podignut 1889.

Veliki orijent Italije, prva velika masonska loža na italijanskom tlu, bio je osnovan još 1805. Među velikim majstorima te masonske lože bio je čak i Garibaldi. Njen istaknut član u drugoj polovini 19. veka bio je Etore Ferari. On je u tri mandata biran za poslanika italijanskog parlamenta, ali je bio poznat i kao vajar.

Nije mu se svidelo to što je aprila 1884. iza zidina Vatikana, ni dvadesetak minuta pešačenja od Polja cveća, obznanio papa Lav XIII. Njegova enciklika „Humanum genus“ optužila je masone da žele da unište crkvu. Nije to bilo ništa novo. Od 1732. objavljeno je čak 17 enciklika usmerenih protiv slobodnih zidara. Ali reakcija je bila nova.

Etore Ferari je bio dovoljno umešan i moćan, te je isposlovao uklanjanje fontane na Polju cveća, podizanje granitnog postolja. Sam je isklesao figuru Đordana Bruna, licem okrenutog Vatikanu. Spomenik je posvećen svim slobodoumnim ljudima.

Svetovna Italija je videla heroja u čoveku koji je prkosio crkvenim dogmama i inkviziciji pa je zbog toga bio pretvoren u živu buktinju. Etore Ferari je bio veliki majstor lože Veliki orijent Italije od 1904. do 1917. Ali njegova najmarkantnija zaostavština u gradu jeste spomenik Đordanu Brunu.

Na postolju su reljefi – galerija prokazanih i spaljenih prkosnika. Venecijanac Paolo Sarpi je preživeo tri atentata – nalogodavac je bio tadašnji papa. Tomazo Kampanela je odrobijao 27 godina zbog svojih spisa i stavova. Pjer de la Rame, francuski filozof i humanista, ubijen je u Parizu, u pokolju protestanata u Vartolomejskoj noći, i bačen u Senu.

Lućilio Vanini, rimski filozof kojem su kao jeretiku živom iščupali jezik i spalili ga na lomači – imao je trideset i tri godine kada je u mukama umro. Aonio Paleario, humanista koji se zalagao za reformu crkve, najpre je obešen pa spaljen. Miguel Serveto, španski humanista, osuđen u katoličkoj Francuskoj, pobegao u kalvinističku Ženevu, gde su ga gradske vlasti – takođe zbog jeresi – osudile na smrt i spalile na lomači.

Engleski reformator Džon Viklif, zaslužan za prvi prevod Biblije na engleski jezik, preteča engleskog protestantizma i husitskog pokreta, imao je više sreće. Njega je koncil u Konstancu 1415. posmrtno proglasio jeretikom, naloživši da mu se spale sve knjige i – kosti. Njegov sledbenik, češki reformator Jan Hus, iste godine spaljen je na lomači u Konstancu odlukom istog tog skupa.

Strip o ludilu

Za mog boravka u Rimu doživeo sam taj spomenik kao opomenu. Nigde nije tako slikovito opisano evropsko dogmatsko ludilo kao na tom mestu. Reljefi u podnožju spomenika Đordanu Brunu jesu neka vrsta stripa o nastranim verskim običajima jedne civilizacije.

Naša epoha je sklona da pojednostavljuje stvari. Istoričari umetnosti sa oduševljenjem pričaju o revolucionarnim estetskim dostignućima renesansne Italije. Turisti koji piju kapućino posmatrajući tamnu siluetu Đordana Bruna bili su možda istog jutra u Sikstinskoj kapeli. Divili su se Mikelanđelovim freskama na stropu.

Mikelanđelo je otpočeo rad na njima tačno 40 godina pre rođenja Đordana Bruna u blizini Napulja. A završio je posao na 520 kvadratnih metara stropa Sikstinske kapele, četiri godine kasnije. Od 115 Mikelanđelovih karaktera, najpoznatija su dva lika iz scene „Stvaranje Adama“. Belobradi Bog i Adam.

Dakle, mali Đordano se rodio u svetu u kojem su već postojale Mikelanđelove freske, njegove skulpture poput Davida, njegova kupola na Petrovoj crkvi. Ipak, neobična lepota Mikelanđelovih dela, raskoš italijanskih gradova, nije mogla da nadahne crkvenu i svetovnu vlast, da se mane spaljivanja živih ljudi. I to na samo pola sata lagane šetnje od Sikstinske kapele.

Kakav je to svet u kojem je moguće da u isto vreme postoje i Mikelanđelove freske i lomače za jeretike? Svet u kojem nadahnuta lepota ne štiti od užasa? To je renesansni svet koji baštinimo.

Dečak iz Nole

U porodici Đovanija Bruna i njegove žene Fraulise januara 1548. rođen je dečak Filipo. Porodica živi u gradiću Nola, tridesetak kilometara severoistočno od Napulja. Dečak će sam sebe docnije nazivati Nolanac. Zabeleženo je da je sa 14 godina počeo da studira u Napulju.

Tri godine kasnije pristupio je redu dominikanaca. Kada se zamonašio dobio je novo ime – Filipo je postao Jordanus. Italijanska verzija imena je Đordano.

Nije prošla ni godina dana a Đordano Bruno dolazi u sukob sa prvacima reda jer nije priznavao Marijin kult, a iz ćelije je izbacio sve slike svetaca. Oprostili su mu, smatrajući to adolescentskom zabludom. 1572. postaje sveštenik. Studirao je filozofiju i teologiju.

Prvi put su njegovi stavovi probudili istinsku sumnju1576. Pročulo se da je bio skeptičan prema ovaploćenju – prema učenju da je Bog postao telo. Morao je da beži iz Napulja u Rim, nameravajući da traži oprost od pape. Kada se u Rimu pročulo da je prilikom bega iz Napulja bacio u klozet spise Svetog Jeronima Stridonskog – morao je da beži i iz Rima. Istupa iz monaškog reda, seli se iz grada u grad – Savona, Torino, Venecija, Milano. Kopernikove ideje i filozofija prirode sve snažnije utiču na njega.

Jeretik, filozof, polemičar

Napušta Italiju i u Ženevi pristupa kalvinističkoj crkvi. Uskoro se javno suprotstavlja i uglednom kalvinističkom profesoru, pa završava u zatvoru. Odriče se svojih stavova da bi izašao iz zatvora i odlazi u Tuluz. Tamo postaje profesor na univerzitetu, drži predavanja o Aristotelu.

Razvija tehniku pamćenja koja fascinira njegove savremenike i donosi mu nevolje jer misle da se bavi magijom. Sukobi između hugenota i katolika su sve otvoreniji i Đordano nalazi utočište u Parizu, gde ga podržava kralj Anri III. Preporučuje ga svom ambasadoru u Londonu.

Tako se Đordano Bruno otisne u grad na Temzi. Tu objavljuje Italijanske dijaloge u kojima karikira zatečenu duhovnu klimu, ali i delo O beskonačnosti univerzuma. Zastupa ideju da su zvezde zapravo sunca i da postoji bezbroj svetova u kojima ima inteligentnih bića.

Posle dve godine vraća se u Pariz. Izaziva skandal sa svojih 120 teza protiv Aristotela, a kada objavljuje i podrugljiv spis protiv jednog poznatog italijanskog matematičara, mora da napusti grad.

Sledeća stanica je Nemačka. U Vitenbergu je dobio dozvolu da predaje filozofiju na univerzitetu. Objavljuje dve knjige. Uskoro izbija svađa između dve grupe teologa i Đordano ponovo ide iz grada u grad – Prag, Tibingen, Helmštet, gde dobija profesorsko mesto. Priprema Frankfurtske spise, ali ih ne završava, jer ga luteranska crkva takođe ekskomunicira.

Očito se u životu Đordana Bruna ponavljao šablon – velikom pameću i načitanošću dobija naklonost svetovnih vladara, a onda od domaćih teologa pravi neprijatelje, nemilosrdno polemišući i rugajući se. Bio je oštrouman i nezgodnog karaktera.

Njegova nepomirljiva kritika Aristotela i nepriznavanje Isusa kao Božjeg sina donosili su nevolje i progonstvo. Na Frankfurtskom sajmu knjige 1590. Đordano Bruno upoznaje uglednog patricija iz Venecije, Đovana Zuanea Moćeniga, koji ga poziva da dođe u Mletačku republiku.

Ponovo Italija

Nostalgija je opasna za čoveka koji je morao da beži iz nekoliko evropskih gradova. Zov zavičaja je za Đordana Bruna bio zov smrti. Ali on to nije mogao da zna.

Papska vlast se u njegovo doba nije protezala na posede Venecije. Mletačka aristokratija nije bila sklona pokoravanju papskoj volji. Đordano razmišlja o pozivu koji mu je uputio Moćenigo.

Najpre se odlučuje da prihvati poziv iz Padove, koja je tada bila pod mletačkom vlašću. Međutim, iz tog grada ga je svojim moćnim vezama potisnuo Galileo Galilej, preotevši njegovu katedru. Galileo će kasnije napisati da mu je 18 godina u Padovi – sa dobrim profesorskim primanjima – najsrećniji period u životu. Njegova sreća gurnula je Đordana Bruna u konačnu nesreću.

Đordano nije imao kud – prihvatio je poziv iz Venecije. Ispostavilo se da domaćin nije želeo njegovu učenost već tajne veštine alhemije i crne magije. Kada to nije dobio, odlučio je da se otarasi gosta. Prijavio ga je kao jeretika. Mleci su Đordana Bruna zatvorili dok ne odluče da li će ga predati papinim inkvizitorima.

Jeretikov kaput

Nemački pesnik i pozorišni pisac Bertolt Breht je u svojim „Kalendarskim pričama“ iz 1949. objavio i novelu „Jeretikov kaput“. U jednom odlomku se kaže:

„Straža je došla usred noći između nedelje i ponedeljka i odvela učenog čoveka u tamnicu inkvizicije. To se desilo u ponedeljak 25. maja 1592. u tri sata ujutro, a od tog dana do dana kada se popeo na lomaču, 17. februara 1600. Nolanac nije izlazio iz tamnice. Tokom osam godina, koliko je trajao strašan proces, neumorno se borio za svoj život, ali je borba protiv deportacije u Rim koju je vodio tokom prve godine u Veneciji, možda vođena sa najviše očajanja. U to vreme spada priča sa njegovim kaputom. U zimu 1592, još uvek stanujući u hotelu, pozvao je krojača po imenu Gabriele Cunto da mu sašije kaput po meri. Kada je Nolanac bio uhapšen, odevni predmet još nije bio plaćen.“

Kaput je ostao kod domaćina Moćeniga koji je prokazao gosta. Krojačeva žena hoće od vlasti pare. Nju nije briga što će učeni čovek umreti, ili se u januaru razboleti bez kaputa u podrumskim ćelijama.

A Đordano sve vreme ulaže velike napore da njegov podmukli domaćin vrati krojačevoj ženi kaput. Ne polazi mu za rukom da spreči svoj put u Rim, a time i u smrt. Ali barem nije ostao dužan krojaču.

Breht je pokazao da je Đordano Bruno ostao relevantna ljudska veličina i u krvavom 20. veku. Kao što je postolje spomenika u Rimu pokazalo, nije jedini koji je stradao jer nije papagajski ponavljao to što verske vlasti propovedaju. Otkako je hrišćanstvo postalo državna religija, jereza se suzbijala torturom, strahom, lomačom i mačem.

U šestom veku je vizantijski car Justinijan borbu protiv jeretika podigao na nivo državnog rezona. A Petrova apostolska poruka dobila je zakonsku težinu: „Određujemo stoga i zapovedamo da samo oni imaju pravo da se zovu hrišćanima koji se ovom zakonu pokoravaju, a da su svi ostali ludaci ili bezumnici na čije glave pada sramota jeresi. Oni najpre mogu očekivati osvetu Božju da bismo ih napokon i Mi kaznili presudom na koju Nas nadahnjuje nebo.“

Samo 424 godine

Usledili su vekovi nebeskog nadahnuća za surove zemaljske kazne namenjene „ludacima i bezumnicima“. Treba imati na umu da reč jeres potiče od grčke reči airesis – izbor. Jeretici su oni koji su za sebe zahtevali pravo da izaberu u šta će verovati. Najkraća filozofska definicija slobode jeste – mogućnost izbora.

Jeretici su umrli jer su hteli da žive i misle kao slobodni ljudi. Saznavši presudu, Đordano Bruno je rekao: „Možda sa većim strahom vi saopštavate presudu protiv mene nego što je ja primam.“

Vratimo se na onaj rimski trg. Možda sam, prvi put ugledavši spomenik Đordanu Brunu, onako okrenut licem Vatikanu, pomislio uz kapućino – dobro je što su ta vremena prošla. Ne bih da sam sebi kvarim kvarim užitak.

Ali se setim jednog tibetanskog monaha i filozofa u kineskom zatvoru. Jednog indijsko-engleskog pisca pod decenijskom iranskom verskom smrtnom kaznom. Kubanske pesnikinje u tamnici vesele Kube. Ukrajinke koja je pisala o korupciji na Krimu pa je sada u ruskom kazamatu.

Pomislim na karikaturiste koje kolju u ime vere. Na novinara koji rastvoren kiselinom putuje istanbulskom kanalizacijom. Na američkog uzbunjivača koji od svoje države beži u Moskvu jer je objavio nepočinstva koje je počinila ta država. Dođe mi da pozdravim Marka Vidojkovića, ma gde da je.

I da došapnem Đordanu: „Prošle su samo 424 godine. Nije nam neko opravdanje. Ali mi ništa drugo ne pada na pamet.“