Jozef Racinger, nekadašnji papa Benedikt 16, se brani. Konačno. Kako je i najavio. On komentariše optužbe protiv njega i oštre kritike nakon objavljivanja izveštaja jedne minhenske advokatske kancelarije o seksualnom zlostavljanju i zataškavanju koje se događalo i dok je on bio na funkciji biskupa minhenskog i frajzinškog.

Pismo, koje je istovremeno objavljeno na osam jezika, i bez obzira na to da li ga je u potpunosti sam pisao ili uz pomoć nekog drugog, u stvari je pravi Racingerov tekst. Iz razumljivih razloga to ne važi za 80 stranica njegove prve izjave koja je bila deo izveštaja na 1.900 stranica, a koji je 20. januara objavila minhenska advokatska kancelarija „Vestfal Spilker Vastl“. I u kojem je tvrdnja bivšeg pape razotkrivena kao laž.

-pročitajte još: „Sramota me je ove crkve“

Bez preuzimanja odgovornosti

A sada? Da li je ovo novo pismo od samo sedamdesetak redova molba za oproštaj? Implikacija priznanja krivice? Neki su tako pročitali taj tekst. Ali pažnja: izvinjenje za šta? To pismo se ne odnosi na nekadašnje žrtve. Pre nego što je Racinger po prvi put u pismu napisao „ljudi koje su seksualno zlostavljali sveštenici“, dobrih desetak puta je napisao reč „ja“. Zamenice „mene“, „meni“, „moje“ pojavljuju se još češće kada 94-godišnji nekadašnji papa govori o sebi. Da, Racinger je tako to formulisao – „iskrena molba za oproštaj“. Ali, za tu molbu nedostaje bilo kakva forma priznanja krivice i preuzimanje odgovornosti.

Jedan od onih koje minhenski izveštaj takođe tereti zbog neprimerenog ponašanja, jeste i Racingerov naslednik na mestu nadbiskupa minhenskog i frajzinškog, kardinal Fridrih Veter. On će takođe uskoro napuniti 94 godine, a reagovao je još krajem januara. On je suštinske rečenice o njegovoj odgovornosti formulisao s gotovo hrišćanskom poniznošću. „U Katoličkoj crkvi je kroz teologiju i kanonsko pravo sva moć koncentrisana skoro isključivo na pomesnog biskupa. Njegova odgovornost se ne može prebaciti na nekog drugog“, napisao je kardinal. Zbog toga moli da mu se oprosti.

To isto važi i za Veterovog prethodnika, Racingera. Bez obzira da li se radi o biskupu ili o nadbiskupu, on je odgovoran za ono što se dešava u njegovoj biskupiji – tako to crkva vidi.

Testament

Pri tom je ovo novo pismo, možda poslednji tekst duhovnog karaktera nekadašnjeg pape, neka vrsta njegovog testamenta. Ono možda može čoveka i da dotakne, jer uvodi u svet vere Jozefa Racingera koji ima poverenje u milostivog Boga. Ali, on ne ide dalje u rasvetljavanju odgovornosti. Uvek su drugi krivi.

Ujedno bi trebalo ceniti i sam kontekst pisma. Jozef Racinger u međuvremenu živi povučeno. Nije više ni kardinal, ni papa. Pa, ipak u zaglavlju pisma stoji „Benedikt 16, papa emeritus“ – što je titula koja uopšte nije crkveno regulisana i do sada nije bila predviđena. I potpisao se kao Benedikt 16. To je zapravo uloga onoga koji je nekada bio papa i zbog toga mora da ostane bezgrešan. Onoga koji sebi ne želi da dozvoli rečenicu priznanja da je i on mogao da napravi grešku. Ma naravno da nije – za to će se već pobrinuti advokati.

-pročitajte još: Racingerova vera u bezgrešnu crkvu

Samo bezgrešne pape

Tu se njegovo pismo izjalovilo. Kada jedna takva duhovna ličnost, jedan veliki teolog, ne može da piše o sopstvenoj krivici i odgovornosti – pa ko onda može? Niko da prvi baci kamen. Sve nekadašnje pape, bilo da su grešni ili ne, u međuvremenu su, ako ne sveci, a onda barem blaženi. Izgleda da je put Katoličke crkve kroz vreme popločan bezgrešnim papama.

I za kraj: Racinger ukupno dva puta upotrebljava reč „žrtva“ – dva puta među dobrih 900 reči. Nakon toga se nađe još desetak puta „ja“. On je sigurno sve uradio kako treba.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.