Slike istorijskog događaja od pre 30 godina ovih dana obilaze svet: radosne mase istočnih Berlinjana koji pešice ili u svojim Trabantima, mnogi od njih po prvi put u životu, prelaze na Zapad gde su ih dočekivali radosni sunarodnici, ali i žitelji stranih korena kojih je u Zapadnom Berlinu uvek bilo mnogo. Među njima su bili i mnogi „gastarbajteri" iz bivše Jugoslavije koji su svoj hleb uglavnom zarađivali kao radnici u tada još industrijski razvijenom Zapadnom Berlinu.

Hiljade na Zapadu...

Zapadni Berlin je za mnoge „gastarbajtere" bio privlačniji od ostatka Nemačke iz mnogo razloga. Ovde je konkurencija s nemačkim radnicima bila slabija jer mnogi domaći radnici zbog opasnosti nisu hteli da žive u sovjetskim tenkovima i raketama okruženom Zapadnom Berlinu.

Stanarine su ovde bile najpovoljnije od svih velikih zapadnonemačkih gradova, a tu je bio i poznati „berlinski dodatak". To je premija koju je nemačka vlada isplaćivala onima koji su bili spremni da žive u gradu koji bi, da je došlo do napada Sovjeta - prvi pao. A ona nije bila mala: osam posto na bruto platu. I na taj dodatak se nije plaćao porez.

Sve to je u pogone Simensa, Telefunkena i Mercedesa u Zapadnom Berlinu privuklo i desetine hiljada radnika iz bivše Jugoslavije koji su se tako te istorijske noći našli zajedno sa svojim nemačkim sugrađanima na ulicama. Prvi granični prelaz koji je „pao" je bio prelaz na Bornholmer štrase, između istočnoberlinske četvrti Prenclauer Berg i zapadnonemačkog Vedinga gde je, kao i danas, živelo mnogo građana stranog porekla pa tako i „jugovića".

... i malobrojni na Istoku

No malo je poznato da je i s one strane zida živela mala zajednica građana tadašnje Jugoslavije. Ali za razliku od svojih sunarodnjaka u Zapadnom Berlinu najveća većina njih je radila u diplomatiji ili u ekonomskim predstavništvima. I oni su se našli među onima koji su te večeri 9. 11. 1989. preko prelaza Bornholmer Štrase pohrlili na Zapad. I to uprkos činjenici da su, za razliku od svojih istočnoberlinskih sugrađana, sa svojim jugoslovenskim pasošem ionako mogli bez problema da prelaze granicu.

Među njima je bio i tada 20-godišnji Bojan Predojević. „Na putu prema kući u Pankovu sam prolazio pored Bornholmer štrase koja je inače bila pusta ulica jer je vodila prema granici. No te večeri je bila puna ljudi i shvatio sam da se nešto događa. Kod kuće sam pokupio kameru i otišao s tim morem ljudi preko prelaza, ali ovaj put bez papira jer njih niko nije kontrolisao", priseća se Predojević u razgovoru za DW.

On govori kako se u tom trenutku danima znalo da će se granice otvoriti, ali da se to očekivalo nekoliko dana kasnije. Tog četvrtka uveče, član Politbiroa komunističke partije (SED) DDR-a Ginter Šabovski zabunom je novo pravilo o liberalizaciji putovanja na Zapad proglasio važećim iste večeri što je pokrenulo reku koja se nije mogla zaustaviti.

Susret na Kudamu

Iste večeri Predojević je otišao i do Brandenburške kapije, simbola nemačke podele, koji je u tom trenutku postao simbol nemačkog zajedništva. Nekoliko kilometara istočnije iza glavnog istočnoberlinskog trga Aleksanderplaca nalazilo se naselje novogradnje u socrealističkom stilu.

I dok su porodice diplomata živele u zelenoj četvrti Pankov, gde se nalazila i većina ambasada, predstavnici jugoslovenskih poduzeća koja su poslovala u Istočnoj Nemačkoj živeli su u ovim novim zgradama koje su tada, zbog tople vode, centralnog grejanja i liftova vaćile kao luksuzne.

Ovde je sa svojom majkom, koja je radila u jugoslovenskoj firmi Astra, živela i Terezija Hirš.

„Sećam se da smo te večeri mama i ja kupovale u samoposluzi i čule prodavačice kako se dogovaraju da će se te večeri sresti na Kudamu (Kurfirstendam, glavna trgovačka ulica Zapadnog Berlina, op.a.). Mama i ja smo se pogledale i nismo razumele o čemu pričaju. Tek kada smo kod kuće uključile TV videle smo da je pao Zid", priča Terezija Hirš.

No ona ni te večeri, a ni sledećih dana nije otišla u Zapadni Berlin. „Sve je bilo jako nesigurno. Mama se bojala da bi se među tim milioma koji su pohrlili u Zapadni Berlin moglo svašta dogoditi. Jer nedelju dana pre toga smo bili svedoci protesta u Istočnom Berlinu, koji su se delom odvijali ispred naše zgrade, i koji nisu uvek bili mirni", priseća se Terezija kojoj je tada bilo 17 godina.

Istočnonemačka disciplina

Jer, iako su se promene nagoveštavale mesecima, ništa nije ukazivalo na to da će sve proći u miru. I činjenica da nije prolivena ni jedna kap krvi spada u jedno od čuda te noći.

No Tereziju Hirš je iznenadio i odlazak u školu, dan kasnije, 10. novembra. „Sećam se da je učiteljica bila iznenađena činjenicom da su se svi pojavili na nastavi. Ona je očekivala da će svi pobeći na Zapad, ali svi su se vratili. Jer niko nije mogao biti siguran da li se radi o spontanoj jednokratnoj meri ili trajnom stanju", priseća se Terezija Hirš u razgovoru za DW.

Sloboda YU pasoša

Terezija među učenicima nije primećivala zavisti zbog toga što je mogla slobodno da putuje u Zapadni Berlin. "Možda je to bila disciplina koja im je branila da se o tome vode razgovori, ali su me ipak nakon pada Zida mnogi pitali bi li mogla s njima u Zapadni Berlin da im pokažem grad jer su znali da sam često bila tamo", zaključuje Hirš.

I Bojan Predojević je vrlo često bio u Zapadnom Berlinu i bio je svestan te svoje slobode. No vlasti DDR-a su mu jasno davale do znanja da je ta njegova sloboda kontrolisana.

„Jednom sam preko poznatog prelaza Čekpojnt Čarli ujutro prešao u Zapadni Berlin vratio se natrag u Istočni i uveče ponovno preko drugog prelaza otišao u posetu jednom prijatelju u Zapadni Berlin. I sećam se da je policajac na granici, iako nije bilo kompjutera, znao da sam tog dana već jednom bio na Zapadu", priča Predojević.

Rođenje novih, umiranje starih sistema

Policijska stega je nestala, ali nastupile su neke promene koje nisu za sve značile promene na bolje.

„Naravno da se dosta toga promenilo. Mi smo do tada u Istočnom Berlinu živeli privilegovano. Sada smo bili u drugačijoj situaciji", kaže Hirš.

Promene su se pre svega odnosile na novi status jugoslavonskih poduzeća u DDR-u. I naravno propast države koja je stajala iza tih poduzeća. Mnogi su ostali bez posla.

Nastja Tot koja je u DDR došla sa suprugom, koji je takođe na mandat od četiri godine poslan u Istočni Berlin u jedno jugoslovensko predstavništvo, pre svega se seća teškoća koje su nastale posle ujedinjenja i nakon što su odjednom za strance važili zakoni Zapadne Nemačke.

„Pad Zida nismo doživeli u Berlinu, bili smo u Beogradu. Ali nekako su se ti događaji poklopili: pad Zida, uspon Miloševića...", govori Tot.

Nakon pada Berlinskog zida u DDR-u su se stvari odvijale munjevitom brzinom. „Žao mi je što tih dane nisam pisala dnevnik jer je svakog dana bilo nešto novo", kaže Tot.

No pored euforije i oduševljenja koje su dijelili sa svojim istočnonjemačkim sugrađanima „jugovići" su delili i nove brige, ekonomske prirode.

Za strane radnike u DDR-u su nastupila čudna vremena. Iako građani Jugoslavije nisu spadali u tzv. ugovorne radnike koji su iz socijalističkih zemalja poput Kube ili Vijetnama odlazili na rad u DDR i za njih se stvar promenila.  Ugovorni radnici su ubrzo morali napustiti ujedinjenu Nemačku, a slično je bilo i s predstavnicima stranih predstavništava.

Od naših sagovornika jedino Nastja Tot i danas živi u Berlinu. Pravo na ostanak u ujedinjenoj Nemačkoj izborila je, kako kaže, isključivo zbog angažmana njenih advokata.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android