Naš zadatak je da izveštavamo o deportovanima. Amir, Nuri, Mujtaba i Isa pričaju nam o strahu sa kojim žive u Kabulu. I upravo dok razgovaramo sa ljudima koji su vraćeni iz Nemačke, stižu užasne vesti o napadu na članove švedske humanitarne organizacije „Operation Mercy“.

Šokirani smo i zgroženi. Svi napadi su stravični: Kabul, Pariz, Brisel, Nica, Berlin. Detalji još nisu jasni. Zovem naše kontakte u Kabulu da saznamo nešto više. Pratimo šta naše avganistanske kolege javljaju na društvenim mrežama.

Javljamo porodicama da smo dobro. Prijatelji i kolege zovu, šalju poruke. Mladi ljudi koji su deportovani razumeju nemački dovoljno da razumeju o čemu pričamo s ljudima kod kuće. Mujtaba i Isa nam izražavaju saučešće. Procenjujemo situaciju sa glavnom i odgovornom urednicom, kao i sa koordinatorom za bezbednost.

Slika postaje jasnija. U subotu uveče napadnuti su stranci. Cilj je bio stambeni kompleks u kome žive ljudi iz humanitarnih organizacija. Ubijeni su radnik obezbeđenja Avganistanac i Nemica iz humanitarne organizacije. Finkinja iz te organizacije je oteta.

To nije prvi napad na strance u Kabulu, iako su u najčešće žrtve avganistanski civili. Od početka ove godine u Kabulu je zabeleženo najmanje sedam ozbiljnih napada u kojima je ubijeno ili ranjeno nekoliko stotina ljudi. Odgovornost za njih preuzeli su ili talibani ili tzv „Islamska država“.

Prestonica Avganistana poslednjih dana bila je mirna. Kada smo pre nekoliko dana sleteli, tvrđava Kabul opasana zidovima koji štite od eksplozije i barijerama od bodljikave žice, delovala je dovoljno miroljubivo. Ljudi s kojima smo razgovarali bili su otvoreni i prijateljski raspoloženi. Ali taj mir je varljiv, a dokaz za to nije samo ovaj poslednji napad.

Terorizam je svakodnevica

Bezbednost u Kabulu ne može se garantovati. Mesto koje je danas mirno, već sutra može da postane poprište napada. Pre nego što smo ovde došle, prihvatile smo pravila o bezbednosti. Naš poslodavac ima veoma jasna pravila kada nekoga šalje u krizni region i mi se toga pridržavamo. Osluškujemo i šta nam govori naš instinkt. Više od toga se ne može.

Sve s kojima smo razgovarale pitamo šta misle o tome što Sjedinjene Američke Države i njeni NATO-saveznici nameravaju da ponovo pošalju više vojnika u Avganistan.

„Šta će to doneti ako se ništa drugo ne promeni?“ „Najvažnije je da se mi Avganistanci držimo zajedno i da naša vlada konačno počne da upravlja, a ne da se raspravlja.“ „Čemu strani vojnici ako im nije dozvoljeno da se bore?“ „NATO nije uspeo. Trebalo bi da nam pošalju snage UN.“ „Ono što želimo od međunarodne zajednice jeste pre svega bezbednost, a tek onda obrazovanje.“

Odgovori su različiti, ali niko od građana s kojim smo razgovarale – bez obzira na to da li su muškarci ili žene – u Kabulu se ne oseća bezbedno. Svi oni žive s rizikom i, bez obzira na to, život mora da teče dalje. Često čujemo kako ljudi kažu: „Kada ujutru izađemo iz kuće, ne znamo da li ćemo se uveče živi u nju vratiti. Ali ne možemo da prestanemo da živimo.“

Sada, posle ovog poslednjeg, smrtonosnog napada, mi stranci, gosti u ovom gradu, nismo ništa više u opasnosti nego što smo to bili pre napada. Terorizam i nasilje deo su svakodnevice u glavnom gradu Avganistana. Tome bi trebalo dodati još i bande kriminalaca. Kidnapovanje je u Kabulu model biznisa.

Ovde smo da kao novinari prenesemo kako izgleda svakodnevica u avganistanskoj prestonici. Poznajemo i Kabul i Avganistan iz više ranijih poseta. Ova zemlja je u ratu. Nakon 16 godina, međunarodno vojno prisustvo donelo je Avganistanu napredak i otvorilo tu zemlju ka svetu. Ono međutim nije donelo ni mir, niti bezbednost.