Kad ljudi u Nemačkoj hronično obole i kada im svakodnevno treba pomoć, ne dolazi u svakom slučaju patronažna sestra ili neka druga pomoć u kuću. Često takve bolesne osobe neguju njihova maloletna deca. To je pokazalo najnovije istraživanje univerziteta Viten/Herdeke.

Tako je i u slučaju 44-godišnje Astrid. Ona ima dve ćerke i obolela je od multiple skleroze. Kada joj je lekar saopštio dijagnozu i objasnio kako će se bolest razvijati, bila je šokirana: „Imala sam osećaj da mi propada tlo pod nogama. Najgore mi je bilo to što ću biti zavisna od tuđe pomoći i što neću moći da se brinem sama o svojoj porodici.“ Njoj je jasno da od sada bez pomoći svoje starije ćerke ne može da izađe na kraj. Najviše se bojala mogućnosti da više ne može da živi sa svojim ćerkama u svom stanu.

Nepoznati fenomen

Do sad se o deci koja neguju svoje ukućane, u Nemačkoj malo znalo. Saradnici Instituta za pomoć drugima univerziteta Viten/Herdecke sproveli su istraživanje po celoj Nemačkoj nad 200.000 maloletnika koji su na sebe preuzeli odgovornost da vode brigu o svojim hronično obolelim roditeljima.

Ta deca, kaže Sabine Mecing-Blau sa univerziteta Viten/Herdecke „rade sve što inače rade i odrasle osobe koje vode brigu o nemoćnim ukućanima“. Tu spada i pomoć pri kretanju i pri nezi tela. Osim toga, brinu se i o tome da njihovi bolesni roditelji uzimaju lekove i previjaju im rane. „Neretko uz to vode i domaćinstvo, brinu se o mlađoj braći i sestrama i tako preuzimaju na sebe mnogo odgovornosti. A čak i kad je tu i jedan zdrav roditelj, deca se brinu i o njemu, i pokušavaju da ga uteše.“

Porodice se izoluju

Kada roditelji obole od multiple skleroze ili pate od reumatskih oboljenja ili raka, maloletna deca teško više mogu da vode, kako se to inače kaže, „život na kakav deca imaju pravo“. Isto tako, roditelji postaju slučajevi kojima je potrebna tuđa pomoć i kad obole od maničnih depresija.

Dan petnaestogodišnje Julije, Astridine ćerke, i više je nego ispunjen. „Prva u kući ustajem i oblačim se. Potom pomažem svojoj majci da izađe iz kreveta, pomažem joj pri kupanju i oblačim je. Češljam joj kosu i spremam doručak. Za svoju sestru isto tako“, opisuje ona. „A onda i sama idem u školu“. Posle podne sprema stan, ide u kupovinu, nabavlja lekove u apoteci i pazi da mlađa sestra napiše domaći zadatak: „Kad je lepo vreme, odem sa svojom majkom, koja je u invalidskim kolicima, u šetnju.“ Vremena za prijatelje gotovo i da nema.

Bolesni roditelji, ustanovila je Sabine Mecing-Blau, strašno se boje da zatraže pomoć spolja. Strah ih je da će im u tom slučaju biti oduzeta deca, „što onda često vodi do toga da se izoluju i nikom ništa ne govore“.

Neki lekari se prave da ne vide

Čak i lekari koji dolaze u kućne posete, procenjuje Sabine Mecing-Blau, pred tim zatvaraju oči. „Imate kućnih lekara koji čak znaju da ta deca kod kuće neguju roditelje i još ih zbog toga ohrabruju: 'Odlično ti to radiš!'“, kritikuje ona. „S druge strane, ima sigurno i vrlo angažovanih lekara, koji pokušavaju da nešto postignu uz pomoć službi za negu nemoćnih.“ Porodice često ne mogu da dovoljno otvoreno govore o tome kakvo je stanje u kući. „Kućni lekar dođe u posetu, vidi dobro previjenu ranu i dobro vođeno domaćinstvo, ali ko se o tome brine – to se ne pita.“

Zbog toga je Institut za tuđu pomoć univerziteta Viten/Herdeke otvorio posebnu stranicu na internetu, na kojoj mogu da se jave pogođena deca, ali i roditelji, i da razmene iskustva. „Iz naših istraživanja mogli smo da zaključimo da svi uključeni imaju jednu zajedničku potrebu – da imaju nekog s kim mogu da razgovaraju.“

Osim toga, na toj stranici se mogu naći i ponude projekata za pomoć osobama koje se nađu u takvoj situaciji. „Tamo možete da kliknete na vašu pokrajinu i vidite ima li u vašem gradu neka ustanova u kojoj mogu da vam pomognu“, kaže Sabine Mecing-Blau. „Šta moram da radim, kako do tamo da dođem, treba li za to nešto da platim – na takva pitanja dajemo odgovor.“

Autori: Klaus Dojze / Snježana Kobešćak

Odg. urednica: Ivana Ivanović