Bele mrlje na kartama sveta su u prvoj polovini 20. veka već bile retke. Ipak, jedna region još uvek je čekao da bude „otkriven“ –severno amazonsko područje u Južnoj Americi. Nemci su 1935. počeli da popunjavaju praznine na geografskoj karti.

Oto Šulc-Kampfhenkel se, sa dvoje pratilaca otisnuo iz brazilske luke Belem na put po amazonskoj prašumi. Zvanično, bila je to miroljubiva misija. Oni su hteli da otkriju do tada još neistraženu prirodu, nove vrste životinja i da stupe u kontakt sa domorodačkim plemenima. Međutim, boraveći pod zelenim krovom prašume, Oto Šulc-Kampfhekel setio se šta bi mogao da bude dodatni cilj ekspedicije. On je naime želeo da osvoji „životni prostor“ (nem. Lebensraum) za Nemce kao „arijevsku nadrasu“.

Nemački svetski putnik

Budući istraživač Amazona, Oto Šulc-Kampfhenkel rođen je 1910. godine u radničkoj porodici koja je živela u okolini Berlina. Posao njegovog oca nije ga preterano zanimao, njega je interesovao životinjski svet. Kao mali sakupljao je razne male gmizavce, insekte i druge životinje. Strast prema zoologiji na kraju je uticala na to da upiše studije biologije. Ali daleki svetovi interesovali su ga više od učionice na fakultetu. Tako je i 1931. godine otišao u ekspediciju u Liberiju.

Kao istraživač despotske naravi, na tom putovanju je sopstvenog lokalnog pomoćnika vodio na razne bespotrebne rituale. „Svako jutro se diže zastava“, pisao je Šulc-Kampfhenkel. „To znači: postrojavanje sa ozbiljnim izrazom lica i osećanjem ponosa – kakav i treba da bude vojnik velikog belog poglavice“.

Zbog svog putopisa, Šulc-Kampfhenkel postao je poznat javnosti. S novostečenom popularnošću, taj svetski putnik odlučio se na sledeći, nepromišljeni čin: ekspedicija u područje reke Amazon, tačnije njene pritoke, reke Rio Žari.

Ekspedicija Amazon–Žari

U julu 1935. godine, Oto Šulc-Kampfhenkel, koji je u međuvremenu postao član nacionalsocijalističkog SS-a, konačno je mogao da stupi na brazilsko tlo i to kao šef nemačke ekspedicije „Amazon-Žari“. Kako bi lakše istražili ceo region, učesnici ekspedicije imali su na raspolaganju i moderni hidroavion. Kao neobičan ukras, taj hidroavion imao je naslikan kukasti krst, za koji je Šulc-Kampfhenkel smatrao da ističe „čudesnu snagu života“ iz „raskoši boja brazilskih prašuma“. Nakon što su angažovali još neke pomoćnike, početkom novembra počela je ekspedicija brodom prema amazonskom području. Kad su Nemci susreli prve Indijance iz plemena Aparai, Šulc-Kampfhenkel ushićeno je uzviknuo: „Kakav divan šumski čovek!“ Šumski čovek dobio je nadimak „Vinetu“, prema poznatom liku iz romana Karla Maja.

Kukasti krst u prašumi Amazona

Konačno, nemački istraživači izgradili su bazu kod plemena Aparaija. Tu su istraživali floru i faunu, počeli sa skupljanjima zooloških uzoraka i posmatrali indijansku kulturu, koju su smatrali „plemenitim divljaštvom“. Zabeležili su i tradicionalne indijanske pesme i plesove koje su snimali noćnom kamerom.

Međutim ekspedicija je uskoro morala da se suoči sa svojim prvim gubitkom: Jozef Grajner, jedan od nemačkih pomoćnika, poginuo je u džungli. Grajner je sahranjen na ostrvu usred reke, gde su preživeli postavili ogroman krst koji su povrh svega još i ukrasili kukastim krstom.

Nakon otprilike 17 meseci, 1937. godine, ostatak učesnika ekspedicije vratio se u Nemačku. Ubrzo nakon povratka, taj poduhvat postao je poznat u celom svijetu. Film snimljen u Brazilu, „Zagonetka prašumske pećine“ postigao je veliki uspeh u nemačkim bioskopima.

Džungla – nova postojbina nacista

Međutim, Šulc-Kampfhenkel je, osim snimljenog filma, hteo još nešto iz tropskih šuma. Nekada, u vreme ekspedicije, pala mu je pamet pala ideja da bi taj region regija Južne Amerike mogao da se osvoji za potrebe „Rajha“. Odgovarajući komad zemlje postao bi nemačka kolonija koju bi Nemci mogli da nastane i tako prošire svoj životni prostor o kojem je sanjao i Adolf Hitler.

Šulc-Kampfhenkel razvio je osvajački plan koji je tokom Drugog svetskog rata predstavio vođi SS-a Hajnrihu Himleru. Plan je bio sledeći: najpre s nekoliko stotina muškaraca i podmornicom, tajno doploviti do Brazila i uz pomoć Indijanaca koji žive severno od Brazila osvojiti francuske delove Gvajane. Iz Afrike bi se potom uzela radna snaga, odnosno robovi, koji bi tlo obradili tako da bude pogodno za poljoprivredu. Himler je na taj plan odmahnuo rukom, jer su drugi projekti imali prednost. Tako je „san“ o nemačkoj koloniji u prašumama Južne Amerike ostao neostvaren.

Jedino što je od sna o novoj nacističkoj domovini ostalo jeste drveni krst na ostrvu usred amazonske prašume koji podseća na nacionalsocijalističku megalomaniju i glad za osvajanjima.