Ogorčenje je posebno veliko onda kada se automatske puške ili drugo ručno oružje nemačke proizvodnje nađe u kriznim ili ratnim područjima. Jer, zapravo bi stroga pravila trebalo da spreče pojavu nemačkog oružja na takvim mestima, ili tamo gde ono može biti korišćeno prilikom kršenja ljudskih prava.

Kako onda oružje dospeva tamo gde ne bi smelo da ga bude? Za razliku od mnogih drugih zemalja, klasičan šverc oružja iz Nemačke nema veliku ulogu, mada statistika carinske službe navodi na drukčije pretpostavke. I 2012. i 2011. godine, na nemačkim granicama je zaplenjeno oko 5100 komada oružja namenjenog ratovanju. No, nadležni Carinski kriminalni ured u Kelnu procenjuje da je samo u deset odsto slučajeva pokušano da se oružje prošvercuje iz Nemačke. Mnogo više - 90 odsto - oružja zaplenjeno je prilikom pokušaja da se unese u Nemačku.

Ilegalno oružje je prvobitno bilo dozvoljeno

I zaista, tragovi ilegalnog nemačkog oružja u inostranstvu vode pre svega ka slabostima u praksi odobravanja izvoza. Dva primera pokazuju da jurišne puške koje se protivpravno koriste u regionalnim sukobima potiču iz kontingenata prvobitno odobrenih za izvoz. Tako je meksička policija koristila nemačke jurišne puške tipa G36 u saveznim državama u kojima je besneo rat narko-mafija - a tu policiju vlada u Meksiko sitiju smatra delom problema. Nemačko ministarstvo privrede, koje odobrava izvoz, dozvolilo je prodaju pušaka G36 Meksiku, ali je od isporuke izuzelo krizne savezne države. Sada je državno tužilaštvo u Štutgartu pokrenulo istragu protiv firme Hekler i Koh - nemačkog proizvođača puške G36. To preduzeće je za Dojče vele saopštilo da su za povrede odredbi o izvozu krivi pojedinci koji su u međuvremenu napustili preduzeće.

I drugi primer se tiče iste firme: 2011. su se puške G36 pojavile u građanskom ratu u Libiji. Hekler i Koh je saopštio da Libija nikada nije bila odredište izvoza. Zna se da su 2003. legalno isporučene Egiptu. Kako su te puške, koje mogu da ispale 750 metaka u minutu, dospele u Libiju - niko ne zna. I tim slučajem se bavi Državno tužilaštvo u Štutgartu.

Bolna tačka zvana "završna lokacija"

Oba slučaja poklazuju da u nemačkim pravilima očito postoje rupe. Opozicioni političari posebne slabosti vide u takozvanoj izjavi o završnoj izvoznoj lokaciji - ona mora biti podneta kako bi izvoz bio odobren. U tom dokumentu, i isporučilac i primalac garantuju da će oružje biti korišćeno samo na odobrenim područjima. Država, doduše, ne proverava te navode. Ona veruje izvoznicima kada je reč o podacima koje iznose, kao i kupcima kada kažu da će oružje koristiti samo na odobrenim područjima i da ga neće preprodavati bez dozvole Nemačke. No, mnogi stručnjaci traže da se uvedu kontrole kako bi navodi izvoznika i kupaca mogli da se provere.

Demohrišćanski političar Egon Fric smatra da je delotvorna kontrola izvoza oružja praktično nemoguća, jer bi ona morala da znači praćenje svake pojedine puške: "Zbog toga to pitanje u velikoj meri zavisi od toga da li postoje partneri kojima se može verovati, partneri koji slede iste vrednosti." No, i Fric smatra da aktuelni sistem odobravanja izvoza nije bez mana. On traži da se pre odluke o izvozu najpre objavi politička procena: "U Bundestagu bi svake godine mogla da se održi debata u kojoj bi bilo definisano ko su partneri Nemačke van NATO i EU na planu bezbednosne politike. Da li zemlje poput Brazila ili Indije spadaju u partnere sa kojima imamo odnos poverenja, kao što ga imamo sa zemljama NATO ili EU, ili to ne želimo?" Pri tome posebnu pažnju treba posvetiti stanju ljudskih prava u državama kojima se prodaje oružje.

Autori: Aleksandar Dreksler / Saša Bojić

Odg. urednica: Ivana Ivanović