„Jugoslovenski neboderi i teret njihove istorije“ – naslov je teksta koji je povodom 25 godina od raspada Jugoslavije objavio švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung: „Svojim proglašenjima nezavisnosti, Slovenija i Hrvatska su se odvojile od Jugoslavije. U ophođenju sa tim nasleđem ove dve zemlje se jasno razlikuju“, piše za ovaj list Martin Voker (iz Ljubljane i Zagreba). „Nebotičnik i neboder. Ove dve zgrade u Ljubljani i Zagrebu ne mogu biti različitije. Nebotičnik od 14 spratova koji se nalazi u centru glavnog grada Slovenije, arhitektonski je biser. Na tri najviša sprata nalaze se restoran, bar sa vidikovcem i plesni lokal. Ovu stambeno-poslovna zgradu završenu 1933, danas nadvisuju druge zgrade. Ali to nije smanjilo njenu simboličnu snagu. Slovenački ulazak u modernu nije mogao imati savršeniju formu i funkcionalnost. U tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, nijedna druga zgrada nije toliko stremila ka nebu. I posle osam decenija, ona svedoči o putu napretka za koji se opredelio ovaj grad.“

„Prošlo je 26 godina pre nego što je – sada već socijalistička – Jugoslavija dobila još jedan neboder. U leto 1959. je na glavnom zagrebačkom trgu otvorena velika poslovna zgrada. Neboder je bio svedočanstvo sjaja domaće samoupravljačke industrije. Fasada tog modernog zdanja je bila od aluminijuma, izrađena u fabrici aviona u Vojvodini. Usred kuća u centru koje potiču iz vremena osnivanja grada, neboder je predstavljao namernu provokaciju: zagrebačkom građanstvu, purgerima, trebalo je vidljivo predočiti kuda u Titovoj federaciji vodi put bratstva i jedinstva: ka suncu, ka svetlosti, dalje od tmurne ugodnosti habzburški nastrojenog grada, u kome frajeri (mladi muškarci) i šminkerice (našminkane žene) dokono uživaju.“

U nastavku autor navodi da je ta zgrada posle proglašenja nezavisnosti oronula, a da se Trg Republike ponovo zove Trg bana Josipa Jelačića, caru odanog plemića, koji je sredinom pretprošlog stoleća sačuvao svoju domovinu od ekspanzionističkih težnji mađarske krune. Zamrznuti prizor konjanika, koji je za vreme komunizma nestao da bi se ponovo pojavio pred hrvatsko proglašenje nezavisnosti, prikazuje bana sa isukanim mačem. Spomenik se nalazi na starom mestu, ali je pri novom postavljanju okrenut za 180 stepeni: drukčije nego u vreme jugoslovenskog kraljevstva, vitez više ne preti Mađarima na severoistoku, već – jugozapadu. A odatle ne preti neka daleka viteška horda, već kolos iz bliske prošlosti: jugoslovenski neboder. On otelotvoruje epohu sopstvene istorije za koju bi mnogi zagrebački purgeri voleli da je kompletno izbrisana.“

„Hrvatska i Slovenija se temeljno razlikuju u ophođenju sa prošlošću. U Zagrebu postoji mnoštvo izvanrednih građevina iz poslednjih 150 godina. Ali one se nikada nisu stopile u jedinstvo, jer su ideologije povezane sa njima uvek bile nepomirljive. Sasvim drukčije u Ljubljani: tamo je razvoj grada – kome je svoj pečat dao izuzetni arhitekta Jože Plečnik – odražava evolutivni rast bez značajnih lomova. Centar grada, koji je uglavnom, pešačka zona, poslednjih godina je postao magnet za turiste i godišnje privlači više od milion posetilaca. Taj razvoj niko nije predviđao 25. juna 1991.“, piše na početku teksta objavljenog u dnevniku Noje cirher cajtung.

O početku raspada Jugoslavije piše i austrijska novinska agencija APA: „Bilo je u tome i nešto sreće: brodska pošiljka sa oružjem stigla je tačno dva dana pre proglašenja nezavisnosti 25. juna 1991. Ko zna šta bi bilo sa našom odbranom da je stigla dva dana kasnije, seća se ondašnji ministar odbrane Janez Janša dramatičnih dana kada je Slovenija izazvala Jugoslaviju – i njen raspad. Da Slovenija nije uspela, Jugoslavija bi postala centralna država i u kasnijim godinama bi bilo pokušaja da se ona bar poludemokratizuje, rekao je bivši premijer. Ali, dodao je, višenacionalna država je bila veštačka tvorevina koja ne bi mogla da funkcioniše.“

„Kada je Slovenija proglasila nezavisnost, na nju niko nije hteo da uloži ni groša, seća se Janša. Jugoslovenski premijer Ante Marković je slovenačke planove za nezavisnost još sredinom juna, prilikom jedne posete, okarakterisao kao glupost. Niko vas neće priznati, Evropa i Amerika podržavaju nas, rekao je. I zaista, nijedan poznati političar se nije usudio da se založi za Sloveniju. Prilikom slavlja na proklamaciji nezavisnosti 26. juna 1991. pred zgradom slovenačkog parlamenta, gradonačelnik Beča (Helmut Cilk) bio je najviši strani funkcioner.“

„Čak se i Hrvatska, kaže Janša, tada sledila. Južni sused je svoju nezavisnost proglasio zajedno sa Slovenijom, ali to nije sproveo u delo. To je važilo i za prethodno dogovorenu zajedničku odbranu sa Slovenijom. Jugoslovenska vojska je tako mogla da neometano iz Hrvatske pređe u Sloveniju. Hrvatska je, kako prenosi Janša, tada platila cenu tog čekanja, i to sa 15.000 mrtvih, okupacijom dela svoje teritorije i zaostajanjem u razvoju, kaže Janša sećajući se rata u Hrvatskoj (1991-95)“.