Piše: Žarko Radaković

Kafana u rudarskom naselju u mestu Majdanpek u Srbiji. Za razliku od kafane Madera u Beogradu, to je mračna prostorija u suterenu kuće koja je, zapravo, baraka. („Nije li Beograd sav kafana?“, pomislio sam, dakako, poremećen dugim životom u emigraciji.) Nekoliko stepenica se spušta iza ulaznih vratiju. Pod nije opatosan. To je „gola zemlja“, ilovača, na nekim mestima blatnjava. Prostorija je mračna. Nema prozora. Svetlost dolazi kroz otvor na vratima i od nekoliko upaljenih sijalica koje vise sa niske tavanice. („Nije li takav u jednom trenutku meni bio i Beograd?“, pomislio sam, dakako, poremećen.)

Stolovi su dugi, uski; sa klupama duž stranica. Na njima sede muškarci. „Rudari.“ (Nisu li to u jednom trenutku meni bili i svi Beograđani, i muškarci i žene i deca i starice i starci?)

Ispred svakog gosta je plehani tanjir, a pored ovih je po kašika, nož i viljuška, postavljeni bez ikakvog reda, i svi su različiti, „raspareni“. Jedna viljuška ima samo dva zubca. Jedan nož je znatno kraći od viljuške. Jedna kašika je iskrivljena. Druga kašika je izlizana na vrhu, kao da je korišćena za struganje kamenja. Drška na trećoj kašiki je izuvijana i zavezana u čvor. Na jednoj viljuški je jedan zubac izvijen u stranu. Na drugoj viljuški je srednji od tri zupca presavijen, „prelomljen“, vrhom prema licu „gosta kafane“, koji će taj escajg da upotrebi. Jedan nož ima zarđalo sečivo. Sečivo na drugom nožu je izjedeno, te nož liči na testeru. Treći nož liči na sataru. Četvrti nož je kao sablja. Peti nož podseća na pištolj. Šesti nož neodoljivo podseća na viljušku. Baš kao što i jedan tanjir deluje kao da je nokšir, ili lavor, ili valov, ili lonac. (Tako mi je u jednom trenutku izgledalo sve i Beogradu: i trolejbus na ulici, i ograda u Krunskoj ulici, i ulazna kapija na kući broj trideset u Birčaninovoj ulici, i prozor u kafani Stari hrast na Dušanovcu, pomislio sam, dakako, poremećen.)

„Daj da jedemo“, kaže jedan rudar. Lice mu je neobrijano. Na čelu su mu mrlje od skorele zemlje. Na temenu ima ogromnu čvorugu. Drugi rudar ima ogromnu ogrebotinu na nosu. Treći rudar ima ožiljak preko obrve. Četvrti rudar nema jedno oko, te nosi naočnicu, a za pojasom mu je zadenut jatagan. Peti rudar nosi na glavi kacigu i ima cigaretu u ustima. Šesti rudar, musav, i znojav u licu, prati let muve ispod lampe koja se klati posle naleta vetra pokrenutog ulaskom novih gostiju u kafanu.

To su Peter Handke, Zlatko Bocokić i Žarko Radaković. Oni se sporo kreću prostorijom kafane. Prilaze šanku. Zaustavljaju se. Naručuju po piće. Ispijaju pića. Na iskap. Odlaze od šanka. Prilaze jednom stolu. Sedaju za tri slobodna mesta na ivici stola.

„Daj nam da jedemo“, začuje se sa stola.

„Daj da jedemo“, začuje se sa drugog stola.

„Daj nam hranu“, odjekne sa svih strana.

(Za to vreme, napolju, na trgu u centru Beograda, začuje se lajanje psa uličara koji opet prolaze u čoporu.)

Dakle, počinje ručak. Dakle, kafedžija, onizak dežmekasti muškarac, sa keceljom preko odeće na sebi, sa olovkom zadenutom iza uva, sa cigaretom među usnama, donosi kazan pun čorbe od pasulja i spušta ga na „naš“ sto. Ispod lampe iznad stola, koja se sada klati pošto ju je kelner zakačio glavom, podiže se para iz kazana, u koju, kao mlaznjaci, uleću muve. Hrana u kazanu je još vrela, još uvek vri, podižu se mehurovi na površini tekućine, i čuje se brbotanje. Kada jedan od gostiju ogromnom kutlačom zaroni u gustiš čorbe, nastaju na površini guste tekućine virovi. Najedanput je u kazanu uzavrelo. Kao da se spustilo nevreme. Podižu se visoki talasi. Zrna raskuvanog pasulja se razbijaju o zidove posude. Sa dna se, kao balvani, podižu koske. A parčad mesa leti sa jednog kraja lonca na drugi. „Odličan je pasulj danas“, kaže jedan gost kafane. „Bolji je nego juče“, kaže drugi gost. „Jebote, što je dobar pasulj“, kažem. „Da, dobar je“, kaže Peter. „Saka čast, majstore“, kaže Zlatko kafedžiji koji se najedanput stidljivo nasmeši.