Prema ispitivanjima ministrstva za porodicu u Nemačkoj, čak 40 odsto žena starijih od 16 godina su tokom života bile žrtve fizičkog, seksualnog ili psihološkog nasailja muškarca. Počinioci su često sadašnji ili bivši životni partneri.

DW: Kakvi su to muškarci koji su kod Vas na terapiji?

Stefan Vašlevski: To su muškarci iz svih slojeva društva. Ima onih koji sami plaćaju terapiju i koji uglavnom dolaze iz srednjih ili imućnijih krugova, a imamo i ljude kojima se plaća terapija i to onda mogu biti i nezaposleni ili primaoci socijalne pomoći.

O kakvom obliku nasilja tu govorimo? Gde počinje „nasilje“?

Bavimo se ljudima koji tuku ili šutiraju žene. To nije ponašanje koje nastupa izolovano: već prema tipu počinioca, tu dolazi i ponižavanje i bolesna kontrola.

Koliko dugo traje terapija?

Između 6 i 18 meseci, zavisi od težinie slučaja. Terapija sa mladićem može biti kraća nego sa starijim muškarcem koji to čini već 20 godina.

Koliko muškaraca i posle terapije ponovo poseže za nasiljem?

To se ne može tačno reći. Kada se može reći da se to opet dogodilo? Ovo je svakako rad koji se isplati i ima mnogo slučajeva u kojima se muškarci odriču nasilja.

Kako protiče terapija?

Nasilje koje neko čini je kao jezik koji pokušavamo da razumemo: šta je bio motiv, šta ga je izazvalo? Šta je uradio pre nasilja, šta je uradio posle? Od toga zavisi kako ćemo raditi sa tim muškarcem. Jedan klasičan primer je da muškarac koristi nasilje da bi kompenzovao svoje deficite, nije u stanju da izrazi svoja osećanja. To stvara osećanja pritiska, svojevrsne bespomoćnosti koju ti ljudi ne mogu da izdrže, i krenu da tuku. Ti ljudi moraju naučiti da spoznaju svoja osećanja. Iz toga stvaramo hipotezu kako im možemo pomoći. Ali na kraju uvek ostaje na tim muškarcima da rade na sebi. Oni su odgovorni za to što čine.

Ko su ti muškarci? Kakvi su njihovi problemi?

Mnogi primenjuju nasilje kako bi po njihovom mišljenju „okončali“ sukob. Jedan od tipova muškaraca koji često sedi u savetovalištu je onaj koji je razočaran, frustriran i uplašen, a da toga nije svestan niti je u stanju da to izrazi rečima. Sve to ne mogu da povežu sa svojim osećajem muškosti. Onda dolazi pitanje: da li sam slabić ako govorim o svojoj bespomoćnosti? A već i to je problem nedostatka samopouzdanja.

Ali ima i drugih tipova koji su opsednuti time da potpuno kontrolišu odnos sa partnerkom. Često imaju negativnih iskustava u vezama. Oni su spremi da učinie sve kako bi održali vezu. Terapeutski tu se mora videti odakle potiče to ponašanje i koje mogućnosti postoje da bi se to nepoverenje u partnerku postepeno prevladalo.

I tu je i treći tip ljudi, ali sa njima nemamo mnogo posla. To su tipovi koji nisu sposobni da prihvate osnovne norme i vrednosti našeg društva. Ali to su pre ljudi kojima se bave naše kolege u zatvorima.

Šta je zajedničko tim tipovima nasilnika?

Jedno je isto kod svih tih muškaraca: krivicu uvek svaljuju na druge, odnosno na partnerku. Jedan tipičan primer: muškarac dolazi kući - a jelo još nije spremno. Dolazi do svađe i muškarac počne da tuče ženu. Kada to posle objašnjava uvek će reći da je ne bi tukao da je jelo bilo gotovo. Smatra se žrtvom okolnosti. Prvi korak u savetovanju je da on shvati da je uvek odgovoran za ono što čini. Tek kad mu to uđe u glavu, može se raditi dalje. A samo tako muškarci mogu povratiti kontrolu i nad onim što čine.

Možete li da razumete te ljude, da se sa njima identifikujete? Kako je tu uopšte moguće biti objektivan?

Mi odbacujemo nasilje, ali prihvatamo te ljude. Poštujemo ih kao osobe, kao ljudska bića. Ali mi nismo spremni da postanemo saučesnici zločina. Mi smo tu da radimo sa njima, mada ne želimo da se mešamo u sukob. Naravno da je jasno da su patnje i zaštita žrtve na prvom mestu i nikakva terapija ne sme voditi ka novom nasilju. Najvažniji je jasan stav protiv nasilja, inače se uopšte ne može voditi terapija. A to je i ključ funkcionisanja ovog savetovanja.

Kako vi lično izdržavate stalno sučeljavanje sa tim problemom?

Tu mi je izuzetno važan razgovor sa mojim kolegama. Supervizija je tu dragocena, da se ne ostane sam sa tim problemima. Važno je voditi aktivnu psihičku higijenu kako bi se isterale sve te slike iz glave. Dakle sport, kretanje, ali i sopstveni mir. Ali najvažniji je tim koji dobro sarađuje i koji može da ponudi dobre savete.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android