„Danas su četrnaestogodišnji diplomatski pregovori konačno urodili plodom. Ovaj istorijski sporazum ispunjava prazninu, odsustvo sećanja na samom mestu gde su se ovi užasi odvijali“, rekla je direktorka Uneska Odriz Azule na svečanosti potpisivanja sporazuma o ponovnom uređenju izložbe u Jugoslovenskom paviljonu u četvrtak (25. januar).

Šest ministara kulture zemalja naslednica Jugoslavije, uoči obeležavanja godišnjice oslobođenja logora Aušvic ove subote (27. januar), obavezalo se da će uložiti napore da se izložbeni prostor na prvom spratu bloka 17 koncentracionog logora Aušvic I ponovo ispuni sadržajima.

Unesko je od 2010. godine uložio je napore kako bi do ovog sporazuma došlo. Direktor Fondacije Aušvic-Birkenau Vojčeh Sočevica rekao je da su se, potpisivanjem sporazuma, zemlje naslednice bivše Jugoslavije pridružile državama i pojedincima koji se brinu da se održi sećanje na Holokaust.

„Današnja svečanost jasan je znak da su vlade Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Severne Makedonije, Srbije i Slovenije voljne da se pridruže ovoj koaliciji i tako doprinesu sećanju i našoj odgovornosti prema budućim generacijama“, rekao je Sočevica.

Istorijski događaj

Mirna Herman je članica porodice Herman iz Osijeka koja je najvećim delom ubijena u Holokaustu. Preživeo je samo jedan deda, a potomci su osnovali Fondaciju porodice Herman koja je bila aktivna i u „guranju“ obnove izložbe u Jugoslovenskom paviljonu.

„Moglo bi se reći da se radi o istorijskom događaju jer retko kad se događa da se ovih šest zemalja oko nečega dogovore“, kaže Herman za DW. Pogotovo ako se radi o tako osetljivoj temi kao što je Holokaust na području bivše Jugoslavije kojeg političari često zloupotrebljavaju.

Većina od oko 20.000 građana s prostora bivše Jugoslavije za koje se procenjuje da su ubijeni u Aušvicu prošla je kroz blok 17.

Zato je 1963. godine ovde organizovana izložba koja je trebalo da tematizuje stradanja građana Jugoslavije. No tadašnja vlast se odlučila da narativ posveti drugoj temi i ignoriše činjenicu da je većina žrtava bila jevrejskog porekla.

„Za vreme komunizma, ne samo u Jugoslaviji nego u svim komunističkim državama, pitanje etničke pripadnosti žrtava uopšte se nije postavljalo jer je narativ bio taj da su sve žrtve bile 'žrtve fašizma'“, kaže za DW Jelena Subotić, politikološkinja sa Univerziteta u Atlanti i autorka knjige „Žuta zvezda, crvena zvezda: sećanje na Holokaust nakon komunizma“.

Nakon raspada Jugoslavije bilo je samo pitanje vremena kada će pobediti inicijative da se paviljon sa zastarelom postavkom zatvori. To se i dogodilo 2009. godine.

Danijel Libeskind koncipira izložbu

„Zašto je tako dugo trajalo da se krene s obnovom izložbe nije pitanje za nas nego političko pitanje za ministarstva, ali mislim da sada, kada je dogovor postignut, trebamo da se radujemo“, kaže Mirta Herman.

Ona ukazuje na kompleksnost „jugoslovenske“ izložbe s obzirom da na uređivanju radi šest država dok iza uređenja ostalih nacionalnih izložbi poput izraelske, francuske ili holandske stoji po jedna država.

Fondacija koju ona predstavlja je za projekt uspela da pridobije slavnog arhitektu Danijela Libeskinda i kustosa Henrija Lustiger-Talera koji već ima iskustva sa sličnim projektima širom sveta.

„Izložba je koncipirana kao prostor u osam celina s time da će sadržaji biti postavljeni na same prozore. Tu su i portreti preživelih logoraša kao i onih koji su u Aušvicu bili ubijeni. Važno je reći da nema podela po državama nego se tematski gledano izložba bavi jednom teritorijom i svim žrtvama. Dakle, nema hijerarhije žrtava kao što je bio slučaj do sada kada se recimo Romi uopšte nisu spominjali“, kaže Herman.

Zašto ne bi imalo smisla žrtve deliti po teritorijalnom principu koji postoji danas, objašnjava i Jelena Subotić. „U slučaju Jugoslavije, Muzej Aušvic je insistirao da postavka bude zajednička jer je kontekst deportacija s teritorije bivše Jugoslavije zajednički i s istorijskog stanovišta ne bi bilo smisla odvajati sudbine žrtava po današnjem, postjugoslovenskom identitetu. Drugim rečima, žrtve Aušvica su bile jugoslovenske žrtve i tako ih treba i predstaviti“, kaže Subotić.

Otvaranje izložbe 2026.

Libeskind i Lustiger-Taler su plaćeni novcem Fondacije Herman a obnovu zgrade će finansirati zemlje naslednice. Blok 17 već je delimično obnovila Austrija koja je zadužena za izložbu u prizemlju zgrade od crvene cigle. Herman kaže da je prvobitna želja da se izložba otvori već 27. januara sledeće godine, na 80. godišnjicu oslobođenja neostvariva.

„Muzej Aušvic se već sada priprema za veliko obeležavanje 80. godišnjice oslobođenja logora. Zato je nemoguće paralelno raditi na tako dve kompleksne stvari. Zbog toga je realnije otvaranje izložbe u Jugoslovenskom paviljonu tokom 2026“, rekla je Herman, dodajući da ne žali zbog pomeranja datuma otvaranja, nego da je srećna što je sada otvoren put ponovnom postavljanju izložbe.

„Mi radimo na izložbi da bi se komemorisale žrtve u nadi da će izložba privući što više posetilaca s ovih prostora. Posebno se obraćamo mladima kojih najviše ima među posetiocima Aušvica“, rekla je Herman.

Želja za više posetilaca iz zemalja bivše Jugoslavije

Jedna od najpoznatijih žrtava Holokausta s prostora bivše Jugoslavije je Lea Dojč. O njoj je u Međunarodnom centru za mlade u Aušvicu (IYMC) nedavno otvorena izložba čija autorka je Martina Bitunjac iz Centra za evropsko-jevrejske studije „Mojsije Mendelson“ u Potsdamu.

„Sećanje na mladu glumicu na mestu zločina od velike je važnosti, pogotovo u vreme kada desničarski ekstremizam jača u Evropi. Uprkos svemu, to je i mesto susreta i učenja o Drugom svetskom ratu i Holokaustu. Zato mi je drago što u IYMC mlade ljude možemo upoznati s pričom Lee Dojč“, kaže Bitunjac za DW.

Herman se takođe nada da će otvaranje izložbe privući i više posetilaca s područja bivše Jugoslavije kojih je statistički gledano vrlo malo.