Na poslednjim izborima za Bundestag Alternativa za Nemačku (AfD) prvi put je postala najjača stranka među radnicima. Prema istraživanjima javnog mnjenja, za AfD je glasalo između 30 i 38 odsto radnika.

Studija Univerziteta u Tibingenu, urađena po nalogu emisije Panorama i naslovljena „Ekonomsko i socijalno-političko pozicioniranje AfD-a“, zaključuje da su ekonomski i socijalno-politički stavovi AfD sve samo ne naklonjeni radnicima. Prema studiji, stranka se „jasno nalazi na tržišno-liberalnom, privredi naklonjenom i fiskalno konzervativnom polu“ političkog spektra, između demohrišćanske Unije (CDU/CSU) i FDP. U jednoj od analiza AfD dostiže 92 odsto tržišno-liberalnih pozicija, CDU/CSU 79 odsto, a FDP 100 odsto.

Politikolog Floris Biskamp za potrebe studije analizirao je osnovni program AfD, kao i sve programe te stranke za izbore za Bundestag i Evropski parlament od 2013. godine. Rezultate je proverio i drugim metodama, između ostalog kvantitativnom analizom izbornih programa i analizom odgovora stranaka na pitanja u okviru digitalnog asistenta za orijentaciju birača na osnovu izbornih programa stranaka, Valomata (Wahl-O-Mat). Sve analize, zaključuje Biskamp, dosledno pokazuju da je AfD od svog osnivanja izrazito tržišno-liberalno orijentisana.

Analiza digitalnog asistenta na internetu

Taj zaključak jasno se vidi i iz Biskampove analize odgovora stranaka u okviru Valomata od 2013. godine. Uoči izbora za Bundestag stranke se tamo izjašnjavaju o 38 tema koje bira Savezna centrala za političko obrazovanje.

Biskamp je analizirao one stavove koji se nedvosmisleno odnose na ekonomsku i socijalnu politiku, poput poreske politike, povećanja ili smanjenja socijalnih davanja, državne potrošnje ili regulacije tržišta.

Odgovorima je dodeljivao bodove: podrška tržišno-liberalnim predlozima ili odbijanje zahteva za preraspodelu donosili su pozitivne bodove, dok su suprotni stavovi donosili negativne. Neutralni odgovori nisu uticali na rezultat. Nakon toga rezultate je preneo na skalu od nula do 100 odsto. Nula odsto označava dosledno redistributivnu i socijalno-državnu poziciju, dok 100 odsto predstavlja maksimalno tržišno-liberalnu, privredi naklonjenu i fiskalno konzervativnu politiku.

Rezultat pokazuje da se AfD od svog osnivanja nalazi na tržišno-liberalnom kraju političkog spektra, otprilike između CDU/CSU-a i FDP-a. Na izborima za Bundestag 2025. godine, prema toj analizi, dostigla je 92 odsto. Jedino je FDP sa 100 odsto bio još izrazitije tržišno-liberalan. CDU/CSU je imao 79 odsto, Savez Sare Vagenkneht (BSW) 29 odsto, SPD i Zeleni po 25 odsto, a Levica osam odsto.

Ovi rezultati pokazuju da se AfD, posle perioda ublažavanja kursa, ponovo vratila snažnom tržišnom liberalizmu iz svojih početnih godina. Godine 2013. dostizala je 89 odsto, 2017. godine 83 odsto, 2021. godine 71 odsto, a 2025. godine 92 odsto, čime se ponovo približila nivou sa početka svog postojanja.

Radnici kao ciljna grupa

Uprkos izrazito ekonomsko-liberalnoj orijentaciji, AfD prema Biskampovoj oceni ciljano nastoji da privuče radnike. Još 2016. godine stranka ih je prepoznala kao važnu ciljnu grupu birača.

U internom strateškom dokumentu saveznog rukovodstva stranke, u koji je Panorama imala uvid, kao ciljne grupe navode se „mali ljudi“, radnici i nezaposleni. Pošto je stranka među pripadnicima više srednje klase imala negativan imidž, cilj je bio da se „manjak glasova u višim društvenim slojevima nadoknadi još boljim rezultatima među 'malim ljudima'“.

Biskamp u tome vidi rano strateško usmeravanje ka radnicima. Po njegovom mišljenju, promenjen je pre svega imidž stranke, a mnogo manje njen program.

Socijalno-politički predstavnik AfD Rene Špringer odbacuje takvo tumačenje. Druge stranke, pre svega SPD, ostavile su za sobom „ogromnu prazninu u zastupanju“ interesa radnika, tvrdi Špringer: „Mi popunjavamo tu prazninu jer želimo da zastupamo te interese."

Kao specifične interese radnika Špringer navodi „domovinu, porodicu i rad“, ali priznaje da te vrednosti ne dele samo radnici.

Centar za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) iz Manhajma zaključio je uoči saveznih izbora 2025. godine da bi od poreskih predloga AfD natprosečnu korist imali ljudi sa visokim primanjima i velikom imovinom. Špringer kritikuje takve proračune, tvrdeći da ne uzimaju u obzir indirektna opterećenja poput cene emisije CO₂. Međutim, ukidanje tog nameta takođe bi natprosečno koristilo bogatijim građanima, jer oni u proseku proizvode više emisija ugljen-dioksida.

Sukob između „unutra“ i „spolja“

Politikolog Biskamp ukazuje na to da lični ekonomski interesi nisu nužno odlučujući faktor prilikom izbora za koga će neko glasati. Prema njegovoj oceni, može se zaključiti da je sukob oko raspodele, odnosno pitanje odnosa između bogatih i siromašnih, koje obuhvata teme poput visine plata ili oporezivanja imovine, izgubio na značaju u političkom nadmetanju.

Jedan od razloga za to, smatra Biskamp, jeste činjenica da se današnji radnici sve ređe socijalizuju unutar radničkog pokreta, kroz tradicionalne sindikate ili kroz organizacije namenjene radnicima, poput radničkih sportskih ili pevačkih društava.

Umesto sukoba „odozgo prema dole“, AfD nudi drugačije tumačenje društvenih podela. Rene Špringer je to u intervjuu za Panoramu objasnio ovim rečima:

"Socijalno pitanje 21. veka više nije pitanje između 'onih dole i onih gore', već pitanje između 'onih unutra i onih spolja'.“

Pažnja bi, prema toj logici, trebalo manje da bude usmerena na bogate i imućne, a više na migraciju i globalizaciju.

Kako kaže Špringer, reč je o tome da se „zaštitimo od onih koji dolaze ovamo i na kraju zloupotrebljavaju socijalni sistem“.

Sama socijalna politika nije dovoljna

Biskampova studija na kraju zaključuje da drugim strankama u nadmetanju sa AfD nije dovoljno da se oslanjaju isključivo na socijalno-političke mere.

One, smatra Biskamp, moraju da rade i na tome da birači državu uopšte, a naročito socijalnu državu, ponovo doživljavaju kao nešto što doprinosi poboljšanju životnih uslova i od čega i sami imaju koristi.

Prema njegovoj oceni, takva percepcija značajno je oslabila tokom proteklih decenija.