„Budi netolerantan, budi normalan!“ Ta poruka se nalazi na plakatima jedne ekstremno desne stranke u Bugarskoj. Ni najveći mrzitelji homoseksualaca ne bi to tako brutalno formulisali. Pa ko će sam za sebe reći da je – netolerantan? Ali stranka je time pogodila žicu.

Netolerancija nije neka istočnjačka karakteristika. A pogotovo to nije homofobija. Što se tiče seksualne orijentacije, u istočnoj Evropi je tradicionalno vladalo više tolerancije nego u Nemačkoj ili Velikoj Britaniji. Veliki skandali u vezi sa „bludom među muškarcima“ inscenirani su u zapadnim zemljama: u Engleskoj su to bile afere Oskara Vajlda. U Nemačkoj se još u carsko doba u centru takve priče našao knez Cu Ojlenburg, tokom nacističke diktature vođa Šturmabtajlunga Ernst Rem, a spomenimo i generala Bundesvera Gintera Kislinga – ta epizoda odigrala se osamdesetih.

U istočnoj Evropi tema nije bila preterano važna. Kazni za seks među muškarcima nije uopšte bilo u Poljskoj, koja je 1918. postala nezavisna – baš kao ni u Francuskoj ili Italiji. U Sovjetskom Savezu su se razlikovali stavovi staljinista i nacional-boljševika od pozicija reformatora i revolucionara. Za vreme Lenjina kazne su bile ukinute – a kad je došao Staljin, one su ponovno uvedene.

Čehoslovački komunisti su još 1950. nameravali da dekriminalizuju homoseksualnost, ali su se na kraju povinovali Moskvi. Već 1957. je ukinuta kazna za seks među odraslim muškarcima u DDR, 1961. u Mađarskoj, a godinu dana kasnije i u Čehoslovačkoj. U Velikoj Britaniji se to dogodilo tek 1967, u Zapadnoj Nemačkoj 1969, a u Austriji 1971.

Granica u Evropi

Ako je na evropskom kontinentu ikada postojala neka „granica“ po pitanju seksualne tolerancije, onda je ta granica delila tolerantniji istok i jugozapad od netolerantnog severozapada. Čak ni nakon pada Gvozdene zavese i brojnih prevrata, ova tema nije izazivala posebnu pažnju.

Kada je Evropska unija 2000. zabranila diskriminaciju homoseksualaca na radnom mestu, čulo se negodovanje u katoličkoj Poljskoj, gde je na vlasti bio (protestantski) vernik Jerži Buzek. Ali valja podsetiti da su konzervativci svuda u Evropi pružali otpor tim pravilima, Poljska nije bila izuzetak.

I onda se spor oko ravnopravnosti homoseksualaca, oko registrovanih partnerstava i istopolnih brakova, pretvorio istočno-zapadni sukob. Bio je to prvi Kulturkampf (borba kultura) od 1989. godine.

Paradoksalno je da su upravo političke konotacije ovu temu učinile seksepilnom, a ne obratno. Pop-kultura se njome pozabavila kritički ili na ironičan način. U Rusiji se ženski duet „t.A.T.u.“ poigravao homo-asocijacijama, u Srbiji je pevačica Marija Šerifović pobedila na takmičenju za pesmu Evrovizije i postala nacionalna ikona. Nešto kasnije je zemlja u kojoj vlada autoritarni predsednik Aleksandar Vučić dobila čak i šeficu vlade koja je – lezbejka.

Za Srbiju je to bila prilika za demonstraciju ambivalentnosti: na jednoj strani se instaliranjem jedne lezbejke pokazalo koliko je zemlja otvorena, a da se time ne naljuti previše patrijarhalna desnica koja neguje kult mačizma.

Ali ima napetosti. Kafići u kojima se okuplja gej-scena često su skriveni, udruženja homoseksualaca i aktivisti za poštovanje ljudskih prava svuda se u regionu bore da se omogući parada ponosa. Svaka parada koja se održi, uprkos napadima, smatra se pobedom.

Tamo gde je „autovanje“ posebno teško ili čak opasno, kao u nekim balkanskim zemljama, na početku kolone ponekad marširaju zapadni političari ili diplomate. Time nesvesno podržavaju tezu da homoseksualnost dolazi sa Zapada, odnosno da je to nešto „strano“ i nametnuto.

U sporu se argumenti i ne koriste. „Tu se priča o opstanku naroda, demoralizaciji vojske, ugrožavanju braka, a to su samo racionalizacije“, kaže berlinski seksolog Martin Daneker. Zbog homoseksualnih venčanja, brak kao institucija čak dobija na težini, kaže on.

Daneker homofobiju, pa i aktuelnu istočnjačku, tumači psihološki. Iza nesnošljivosti prema homoseksualcima nalazi se „sumnja u koherentnost vrednosti“. U nesigurnim vremenima „priroda“ nudi nepokolebljive izvesnosti – barem se tako čini. A kako bi se slaboj, nesigurnoj državi dao kakav-takav autoritet, država i porodica se nabrajaju u istom dahu.

„Prirodna“ norma

U stvarnosti se prirodna norma, na koju se poziva, smatra krhkom. To se vidi i po tome da se stalno, kako bi se udovoljilo prirodi, mora biti – disciplinovan, držati se pravila. Homoseksualci i druge seksualne manjine očito nisu tako disciplinovani, tvrdi se.

Ali, zašto se uopšte mora biti disciplinovan, kad je to pravo prirodno ponašanje po sebi – razumljivo? To je kontradikcija koju ne može izbeći niko ko se bori za tradicionalnu ulogu polova i protiv protivprirodne seksualnosti. Ako priroda sve čvrsto propisuje, kao što tvrde homofobi, zar ne bi onda sve što se tiče parada ponosa, „homoseksualne propagande“ i sličnih stvari trebalo da posmatraju sasvim opušteno?

Homoseksualci su, kaže Daneker, predmet mržnje jer „simbolišu pasivnost“. Mnogi ljudi na istoku Evrope iskusili su kako je biti „osuđen“ na pasivnost. Cela nacija, sa kojom se identifikuje, deli tu sudbinu. Ona biva podučavana, čini se pasivnim primaocem u odnosu na Zapad koji se predstavlja kao onaj koji daje, koji je zanimljiviji, uzbudljiviji. Jednom rečju – čini se ženom.

Homoseksualci dozvoljavaju „da se s njima nešto radi“, to raspiruje mržnju. „Oni tako izdaju naš ceh“, tako to opisuje Daneker. Osim toga, mnogi ljudi pad u socijalnoj hijerarhiji doživljavaju kao gubitak potencije.

Daneker uočava razlike između istoka i zapada ne samo po pitanju homofobnog talasa nakon 2000. već i u načinu na koji se odnosi prema homoseksualnosti. Na zapadu, konkretno u Engleskoj i Nemačkoj, nakon poduže faze problematizacije dogodilo se svojevrsno „negativno prosvetiteljstvo“. Umesto da se homoseksualnost i dalje osuđuje kao neki greh, ona se dugo gurala u psihopatologiju, objašnjavana je socijalnom zbunjenošću ili čak neurozama.

Cilj je bio, tipično zapadnjački, da se nađu „razlozi“ zašto je neko homoseksualac, kaže Daneker. Ali nije se ništa pronašlo. I tako je preostao poslednji izlaz – homoseksualnost je prihvaćena.

Iritacije zbog parada

Na istoku pak, pogotovo u Rusiji i njenoj pravoslavnoj tradiciji, dela se rangiraju ispred unutrašnjih motiva. Zato se tu nije radilo o tome šta neko oseća, već o onome šta čini. Zato su veći delovi javnosti reagovali još agresivnije na demonstracije, egzibicionizam ili deljenje lekcija od strane pokreta koji se bori za prava LGBT zajednice.

Čak i sociolog Igor Kon, zasluženi borac za priznavanje homoseksualaca u Rusiji, uočio je određene iritacije zbog gej parada: „Neki su se tada prisetili studentskih propagandnih trupa iz bivšeg Sovjetskog Saveza, koje su radnike u kolhozima hteli da nauče kako se obavlja berba.“

O toleranciji se počelo podučavati i učiti, a homoseksualci su, slično kao i na zapadnjačkim paradama, postali ikone – doduše jeretičke vražje ikone. Sudeći po tome, još nema razloga za optimizam kad se radi o tome hoće li oni biti prihvaćeni u društvu ili ne.

*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android