Ovog proleća, kada je objavljen završni roman moje trilogije, postalo mi je jasno da je to bio moj način da se – umetnički – suočim sa sopstvenom prošlošću. Suočavanje sa prošlošću je nešto za šta znam tek otkad sam u Nemačkoj. Nije mi poznata nijedna druga zemlja koja se na tako kritičan i samokritičan način, tako precizno i bespoštedno, gleda u ogledalu i bolno suočava sa svojom prošlošću.

Nemačka prošlost i njeno prevazilaženje su teme kojima sam se bavila već na samom početku boravka u Berlinu. Tada je euforija pada Berlinskog zida bila impresivna. Nemačka se upravo ujedinila. Diktature na Istoku su pale. Vetar slobode je duvao Evropom i na trenutak je izgledalo da istorija ponovo počinje – sa jednom novom Saveznom Republikom. Berlin mi je izgledao kao mesto na kojem je istorija mogla biti nanovo napisana. Tako sam videla prošlost zemlje u koju sam došla. Posebno na onu ne tako daleku prošlost. I htela sam da je razumem.

 - pročitajte još: Rep u raljama antisemitizma

U školama u Rumuniji smo učili opšte stvari o istoriji Savezne Republike Nemačke, ali fokus nije bio na nacističkoj prošlosti, već na, iz perspektive partijske ideologije, neprijateljskom političkom sistemu Zapada. Učili smo o klasnom neprijatelju SRN i o antipodu, bratskoj državi DDR. Holokaust se u nastavi nije zaobilazio, ali je obrađivan uglavnom površno.

U Berlinu je početkom devedesetih suočavanje sa prošlošću bilo vrlo aktuelno. Kada je Irak napao Izrael raketama za vreme rata u Persijskom zalivu, u društvu se o toj temi raspravljalo sa uzavrelim emocijama. Na ulici, u štampi, u kulturnim institucijama, vođene su žučne debate. Pre svega o neophodnosti i ispravnosti preuzimanja krivice na sebe i spremnosti da se ona ispašta, o uzdržanosti Nemačke kada je reč o učešću u ratovima i stavu pacifističkog pokreta o napadu na Izrael. O odgovornosti Nemačke prema Izraelu.

Na jednom susretu sa izraelskim piscima u prisustvu Gintera Grasa došlo je do eskalacije ne samo među diskutantima na bini. Pisac Joram Kanijuks je optužio Nemačku da nije spremna za ispaštanje i da prebrzo želi da se vrati u normalnost, a mlada publika je počela glasno da odbija da preuzme odgovornost za nedela svojih baba i deda. Iz toga su se razvile diskusije ne samo te večeri, već i u štampi i društvu – o opštoj odgovornosti države za pravdu i svetski mir.

Postala sam svesna koliko je snažno i temeljito bilo suočavanje sa prošlošću u Nemačkoj i koliko se ono primerno sprovodi i danas; koliko snažno ono zaokuplja društvo i koliko je sve to važno. Bilo da se radi o javnosti, o školama, radnom mestu, politici, štampi ili privatnim stvarima. Posledica tog suočavanja i kritičkog samoposmatranja je bila da je nemačko društvo postalo jedno od najotvorenijih i najmodernijih. I nije slučajno to što mlade ljude iz čitavog sveta posebno privlači Berlin – što baš tako osećaju i upijaju duh slobode i otvorenosti.

Više od 70 godina posle rata, ta vrsta prevazilaženja prošlosti još ni izdaleka nije okončana. Suočavanje sa prošlošću u vezi sa vremenom u Nemačkoj posle rata, suočavanje sa razlogom podele zemlje i posebno sa njenim posledicama zapravo još nije ni počelo. Do sada je samo jednom zabeleženo distanciranje od režimske partije DDR. No, to je način da se krivica prebaci u komšijsko dvorište.

 - pročitajte još: Antisemitizam u Evropi nije uvezen

Nemačka je ponovo ujedinjena zemlja – to je uvek i bila želja Nemaca. Tako se sada istorija DDR i SRN mora posmatrati kao zajednička istorija. Jer, različiti razvoj istorija Istoka i Zapada su rođeni iz posledica zajedničke prošlosti.

Bez vremena pre rata i zločina nacionalsocijalizma, ne bi ni bilo podele. Ako su se blizanci različito razvijali, oni su ipak deca iste majke.

Zbog toga ni Zapad ni bivši Istok ne mogu da se osećaju nadmoćno. Važno je ravnopravno nastojanje obe strane da prerađuju prošlost. Vreme je da se na prošlost, sa svim razlikama i kompleksnošću, objektivno pogleda i da se iz nje zajednički uči.

Ne treba da se govori o pobednicima i pobeđenima, o pravednima i nepravednima, već o nastojanju da se razmrsi klupko kauzaliteta i zavisnosti kako bi se omogućilo ozdravljene pojedinih delova i njihovo srastanje u zdrav organizam. Tek kada se desilo, braća će u potpunosti prihvatiti jedan drugog i moći i da zajednički nose i političke odluke.

*Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od 1990. živi u Berlinu kao nezavisna autorka i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Njene poslednje knjige su „Leichter Wind in Paradies" (Lagani vjetar u raju) i „Berlin Is My Paris - Stories From the Capital" (Berlin je moj Pariz – priče iz glavnog grada). Tekst je deo serije  Moja Evropa

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android