Kako piše minhenski dnevnik Zidojče cajtung. „Advokat Nik Kaufman mirnim glasom priča o ovom 'šokantnom zločinu’: čoveka koji ne može da se brani, koji moli za milost, gura i vuče po kanalizacionom jarku razjarena masa koja urla i udara; hici pogađaju žrtvu u glavu i stomak. Ubijen je na najužasniji način, kaže Kaufman, i ceo svet je to video na snimku. On zahteva da se okolnosti ubistva Moamera el Gadafija istraže pred Međunarodim sudom pravde u Hagu. Punomoć za to je dobio od Gadafijeve kćerke Ajše. […] 43-godišnji Nik Kaufman studirao je pravo u Kembridžu. Odrastao je u Engleskoj i 1993. se preselio u Izrael. Nakon što je odslužio vojsku, 16 godina je radio kao državni tužilac u Jerusalimu. Dva puta je prekidao službu da bi radio u Hagu, jednom kao tužilac Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a drugi put – 2008/2009 – pri Međunarodnom krivičnom sudu. ‚Bio sam prvi Izraelac u Hagu, i moja prednost je u tome što poznajem sistem - iznutra.“

List dalje piše da „tu prednost sada želi da iskoristi porodica Gadafi koja je posle svrgavanja vladara razbežala na sve četiri strane sveta i nema više mnogo prijatelja…“ Tu je, recimo, Sadi el Gadafi, koji je svojevremeno žario i palio kao fudbaler. Jedno vreme je bio igrač u prvoj italijanskoj ligi, a posle je postao visoki funkcioner Libijskog fudbalskog saveza, gde se navodno ilegalno obogatio, zbog čega su novi vladari u Tripolisu za njim raspisali poternicu preko Interpola. Za Kaufmana, ovaj slučaj je jasan: „Optužbe počivaju na glasinama i predrasudama i politički su motivisane; Sadi al Gadafi ne može da očekuje fer suđenje“ Ubrzo zatim, i Sadijeva sestra Ajša, koja je sa majkom i dvojicom braće našla utočište u Alžiru, obratila se Kaufmanu. „U svojoj mladosti, kose ofarbane u plavo, bila je poznata kao ‚Klaudija Šifer’ Severne Afrike; no, kasnije je kao pravnica izazvala pažnju medija kada se 2004. odjednom pojavila u timu branilaca Sadama Huseina.“

„Slike ubistva oca za Ajšu el Gadafi su značile tešku emotivnu traumu, napisao je Kaufman glavnom tužiocu Međunarodnog krivičnog suda, Luisu Moreno-Okampu, zatraživši od njega da istraži brutalno ubistvo. O Moreno-Okampu, koji je u Hagu nekada bio njegov pretpostavljeni, Kaufman ne govori baš dobro. Zamera mu to što već naveliko ne vodi sopstvenu istragu o ubistvu Gadafija, iako je i sam svojevremeno govorio o ’mogućem ratnom zločinu’. Umesto da sprovede istragu, on sada oteže sa rasvetljavanjem ubistva, kaže Kaufman. Jer, Okampo je od novog libijskog rukovodstva zatražio informacije o okolnosdtima Gadafijeve smrti i za to postavio rok – do maja. ’A potrebna je hitna istraga, inače će još više tragova biti izbrisano“. Pored spora oko mrtvog Gadafija mogao bi da se pokrene još jedan, ako Libija izruči Hagu drugog sina ubijenog vođe, Saifa al Islama, koji je bio predviđen i kao naslednik na čelu države.“

Sve veća mržnja prema homoseksualcima

Isti list pod naslovom „Opasne fantazije o čistoti“ piše o sve većoj mržnji prema homoseksualcima. Najpre prenosi da je jedan poslanik gradske skupštine Sankt Peterburga zatražio da se uvedu „čuvari morala“ – jedinice dobrovoljaca koje bi lovile homoseksualne sugrađane i sugrađanke. Poslanik Vitalij Milonov bi najviše voleo da te jedinice budu sačinjene od – kozaka, koji bi tako doprineli sprovođenju Zakona protiv homoseksualne propagande donetog u Skupštini grada ove nedelje. „Slične debate se ne vode samo u Rusiji. Jedan kalifornijski sud je poništio zabranu homoseksualnih brakova, a većina građana Kalifornije je na referendumu bila protiv takvih brakova. Rik Santorum, republikanski političar koji bi želeo da postane predsednički kandidat, pomenutu sudsku odluku je nazvao ’još jednom radikalnom presudom zločinačkog suda’ a Njut Gingrič, bivši šef Predstavničkog doma, govori o ’napadu na jevrejsko-hrišćanske temelje SAD“.

„Homoseksualni brakovi su dozvoljeni samo u pet američkih saveznih država, kao i u Njujorku i Vašingtonu. I pored toga, većini američkih gejeva i lezbejki je verovatno lakše nego onima u Rusiji, a i jednima i drugima je lakše nego - homoseksualcima u Africi. Ovi poslednji ne samo što imaju na vratu razne samozvane čuvare civilizacije, već ih sumnjiče i da su Peta kolona Zapada koja želi da uništi čistotu afričke kulture.“ Zidojče cajtung piše da Uganda upravo obnavlja zakon koji za seks između pripadnika istog pola u nekim slučajevima predviđa i smrtnu kaznu. Kada zapadni političari govore o tome da će slati pomoć samo onim afričkim zemljama koje vode računa o pravima homoseksualaca, mnogi afrički političari odgovaraju poput predsednika Ugande Joveri Museveni, koji je rekao da je to kolonijalni mentalitet. „Jedina afrička zemlja čiji zakoni štite homoseksualce jeste Južnoafrička republika, ali i tamo za zaštita uglavnom postoji samo – na papiru: lezbejke su žrtve sistematskih silovanja, koje njihovi mučitelji zovu ’korektivnim silovanjem’. Ti muškarci retko završavaju na optuženičkoj klupi…“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković