Kada se u maju 1945. u Evropi završio Drugi svetski rat, Nemačka je bila u ruševinama. Od brojnih gradova nije ostalo skoro ništa.

Mnogi su se nadali da sada dolaze bolja vremena. Ali nad zemlju koja je započela obnovu se polako nadvijala sena Hladnog rata.

Sile pobednice, SAD, Velika Britanija i Francuska s jedne, te Sovjetski Savez s druge strane, maltene su se već gledale preko nišana. Nije samo Nemačka kao zemlja bila podeljena na okupacione zone, nego i Berlin. I tu su tenzije bile posebno uočljive.

Oko dva miliona ljudi živelo je u tri zapadna sektora Berlina kao na ostrvu usred sovjetske sfere uticaja.

Kriza izazvana uvođenjem nemačke marke

Napetosti su pokuljale 20. juna 1948. kad su se zapadni saveznici odlučili za monetarnu uniju – rođena je nemačka marka. Namera je bila da se Nemačka ekonomski stabilizuje uz pomoć čvrste valute. Nova valuta – dojče marka – uvedena je i u Zapadnom Berlinu.

No sovjetski vođa Josif Visarionovič Staljin bojao se da će uvođenje nove valute ojačati status Zapadnog Berlina kao mostobrana za zapadne saveznike usred sovjetske teritorije.

„To je dovelo do raskola između tri zapadne okupacione sile i sovjetske strane“, kaže za DW Bernd fon Kostka, kustos Savezničkog muzeja u Berlinu. „Zajednička nemačka politika još i pre je bila vrlo teška, ali sada je monetarna unija učinila faktički nemogućom.“

Tokom noći 24. juna Sovjeti su blokirali sve pristupne puteve zapadnom delu. Tamo su se svetla ubrzo doslovno ugasila. Jer tri četvrtine električne energije je Zapadni Berlin dobijao iz okolnih krajeva.

Istočni blok je želeo da iscrpi stanovnike kako bi na kraju isterao saveznike iz podeljenog grada.

Zapadni Berlin kao predstraža slobode

Ali iako se radilo o glavnom gradu bivšeg neprijatelja, saveznici ostaju u gradu. Za Sjedinjene Države je Zapadni Berlin bio i ideološki važan – kao predstraža slobode i bedem protiv komunizma.

No, situacija je postajala sve teža, stanovnicima Zapadnog Berlina je pretila glad. U dogovoru sa saveznicima, američki predsednik Hari Truman odlučuje se na spektakularnu operaciju: opskrbu dva miliona ljudi isključivo iz vazduha – preko tri vazdušna koridora za koje je postojao dogovor sa Sovjetskim Savezom.

Nije bilo alternative vazdušnom mostu, kaže Bernd fon Kostka, mada se plan u početku činio „nezamislivim“.

Prvi avioni američke vojske poleteli su 26. juna iz Frankfurta na Majni i Vizbadena prema aerodromu Tempelhof u Berlinu. Transporteri će uskoro leteti danonoćno.

Svakih 90 sekundi poleću i sleću na aerodrom Tempelhof u američkom sektoru, Gatov na britanskom teritoriju i od decembra 1948. Tegel koji su proširili Francuzi.

Blokirani zapadni deo Berlina je trebao najmanje 5.000 do 6.000 tona hrane i uglja svakog dana. Vrhunac je dostignut sredinom aprila 1949. godine. Oko 1.400 letova isporučilo je gotovo 13.000 tona tereta za 24 sata.

Piloti koji učestvuju u vazdušnom mostu lete danonoćno. Često preumorni, rizikuju živote kako bi leteli za Berlin po svakom vremenu. Neki su avioni i stradali.

Čokolada i žvakaće gume za decu

Propelerski avioni, koje Berlinci nazivaju „bombarderima s suvim grožđem“, lete tako nisko iznad grada da posada i stanovnici mogu da mašu jedni drugima. Neki piloti bacaju čokoladu i žvakaće gume za decu s padobranima kućne izrade.

S početkom vazdušnog mosta promenio se napet odnos između američkih snaga i okupiranih Nemaca. „Prijatelj iz američkih okupacionih snaga rekao mi je da su pre vazdušnog mosta Nemci, kada bi američki vojnici ušli u neki restoran, ustajali i odlazili jer nisu hteli da imaju ništa s njima“, priča bivši načelnik američkih vazdušnih snaga Gejl Halvorsen.

„Ali nakon što smo počeli da letimo s namirnicama u Berlin, Nemci su nas pozivali na ručak i plaćali. To je fantastično. Neprijatelji su postali prijatelji.“

Uz logističko majstorstvo saveznika, presudna je bila upornost i odlučnost blokiranih stanovnika Zapadnog Berlina da ne pokleknu.

Švajcarski istoričar Valter Hofer na stranici projekta „Sećanje nacije“ opisuje situaciju tokom zime, „kada je svako domaćinstvo imalo struje samo jedan sat dnevno jer se ugalj za elektrane morao dovoziti avionom. To se menjalo iz sedmice u sedmicu, tako da se ponekad jedino toplo jelo moglo skuvati u jedan ujutro. O grejanju tu nije bilo govora. Bila je to neverovatna nemaština koju je stanovništvo podnelo.“

Sa svakim danom vazdušnog mosta zapadni saveznici dobijaju simpatije međunarodne javnosti, dok ugled Sovjeta opada. Konačno, Staljin shvata da ne može pobediti u toj igri moći.

Nakon 322 dana, 12. maja 1949. prekinuo je blokadu. Do tada su saveznici prevezli više od 2,1 miliona tona zaliha na oko 260.000 letova u Zapadni Berlin.

Staljinova pogrešna procena

„Staljin je postigao suprotno od onoga što je želeo. Naime, da saveznici prestanu podržavati i razvijati zapadnonemačku državu. Ona je sve brže rasla, osnovan je NATO, zapadna integracija Zapadne Nemačke je napredovala. Staljinova blokada Zapadnog Berlina jedna je od najvećih pogrešnih procena koje je ikada napravio neki političar“, smatra istoričar Valter Hofer.

I Nemci su osećali da su prihvaćeni natrag u zapadnu zajednicu vrednosti, objašnjava Bernd fon Kostka iz Savezničkog muzeja: „Oni tada više nisu videli saveznike primarno kao okupacione sile, nego pre kao sile zaštitnice.“

Fon Kostka vidi vazdušni most kao primer međunarodne saradnje u današnjim kriznim i konfliktnim regionima: „Videli smo da je snabdevanje iz vazduha sasvim moguće. A s kapacitetom današnjih teretnih aviona, vazdušni mostovi mogli bi se pokriti sa mnogo manje letova u bilo koji grad na svetu.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.