1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Sport

Kako je zaustavljena Monika Seleš

1. maj 2018.

List Velt je objavio dugu priču pod naslovom „Sve za Štefi“. U uvodu piše: „Pre 25 godina Ginter Parhe je izvršio atentat na Moniku Seleš. Teniserka se još nije izborila sa tim.“ Gde su danas Parhe i Seleš?

Foto: picture-alliance/dpa/Ard/Ndr

„Nikada pre toga nije napustio rodni kraj. Sledeća noć će biti prva nakon detinjstva koju Ginter Parhe nije proveo u svom krevetu. On oseća kako u njemu raste nervoza dok tog jutra 27. aprila 1993. u Gerzbahu (Tiringija) stoji na peronu železničke stanice. Ali on mora to da učini. Mora da uđe u voz. Za Štefi“, piše novinar Luc Vekener.

„Tri godine se u njemu skupljao bes i sada je rešio da mu da oduška. Još ne zna tačno kako da se približi Moniki Seleš. Ali u Hamburgu će zaustaviti broj 1 teniskog sveta i omogućiti Štefi Graf da konačno dođe na tu poziciju koja joj, po njegovom mišljenju, pripada. Parhe je na sve mislio. U plastičnoj kesi, jedinom komadu prtljaga koji je imao, nalaze se: pidžama, kobasica iz domaće radinosti, 3.000 maraka ušteđevine u izmešanim novčanicama i kuhinjski nož. Drška tirkizne boje, sečivo dugačko 23 santimetra. Dovoljno da stigne do Hamburga i tamo zaustavi Selešovu. Nekoliko dana na turniru je trebalo da bude dovoljno. A ako nije, on bi otputovao dalje, u Rim, da bi to tamo pokušao. Već je bio organizovao kupovinu karata. Kada je ovaj 38-godišnjak ušao u voz, slutio je da se više nikad neće vratiti.“

Ginter Prahe (1995)Foto: picture-alliance/dpa/B. Marcus

U nastavku autor pravi pripovedački skok u današnje vreme, u dom za stara i nemoćna lica u Nordhauzenu. Osoblje ne sme da daje podatke o Parheu, koji nije u stanju da se stara o sebi i ima zakonski dodeljenog staratelja. Posle više moždanih udara, zdravlje mu je teško narušeno. Država plaća troškove za njegovu sobu i negu – između 1.500 i 3.000 evra. Društveni kontakti su ograničeni na krug porodice.

„Više od trideset godina živeo je kod svoje nevenčane tetke u Gerzbahu, majka joj ga je prepustila kada je imao osam godina. Parhe ne zna šta je prijateljstvo. Ljubav mu je strana, seks nikada nije imao. Posle nemačkog ujedinjenja, izgubio je posao u fabrici motora u Nordhauzenu. Jedini sadržaj života mu je ostala Štefi Graf. Parhe prati svaki njen meč preko televizije. Isečke iz novina i fotografije teniserke je isto tako pažljivo kačio na zid kao što je začešljavao svoju kosu oko ćelavog temena.“

„Ona ima oči kao dijamante, a kosu kao svilu. Nebo nam je poslalo“, reći će kasnije pred sudom. Fanatično obožavanje koje će veštaci dijagnostifikovati kao „vrlo abnormalni karakter sa teškim poremećajem ličnosti“. Nezaposleni Parhe je pisao Štefi Graf pisma. Ponekad joj je slao cveće, uz koje bi prilagao novčanicu od deset maraka, neki put dvadeset, neki put pedeset. A kritičare je terao da se uzmu u pamet. Onaj ko se o njoj izražavao bez poštovanja, dobijao bi pismo od Parhea.“

Kada je, piše dalje novinar Luc Vekener, dotad nepobediva Štefi Graf u finalu turnira u Berlinu izgubila od 16-godišnje Monike Seleš, Parhe je razmišljao o samoubistvu. Posle naredne tri velike pobede Selešove nad Grafovom, na Rolan Garosu 1990. i 1992, kao i u Australiji 1993, njegov duševni bol je postao hroničan. On rešava „da povredi Selešovu tako da više dugo ne može da igra tenis“.

Štefi Graf je osvojila Vimbldon 1996.Foto: picture alliance/Photoshot

„Moguće je čak i da bi Parheov nož ostao u kesi da raspoloženje publike na prepunom centralnom terenu nije bilo toliko protiv Monike Seleš“, objašnjava autor, i iznosi i sećanje na navijanje publike za Bugarku Magdalenu Malejevu koja je u prethodnom meču protiv Selešove igrala tenis svog života, i razočaranje i glasno nezadovoljstvo publike kada je Malejeva izgubila. Teniski sudija Štefan Fos se seća: „Mogu da zamislim da je tog psihički bolesnog čoveka podstakla ta atmosfera.“

Parhe je napao Moniku Seleš dok je sedela na klupi između dva gema. Prikrao joj se s leđa, bez problema, jer tada nije smatrano da tako nešto može da se desi, pa nije ni bilo profesionalnog obezbeđenja.

Pored telohranitelja Monike Seleš, angažovanog samo zbog toga što je ona bila iz Jugoslavije „gde je bio rat“ i koji je sprečio drugi Parheov ubod, tu je i sudija Fos, „koji ne sluti da je njegov poziv Time! da teniserke nastave meč bio drugi spasilac života teniserke. Jer, čuvši taj poziv, ona se nagla prema napred, kako bi uzela flašu i otpila još gutljaj vode. Parheovo sečivo bi bez problema preseklo nerve i povredilo organe, srce ili pluća. Ovako je ubod ostao dubok samo dva centimetra. Ali, nož je pogodio jedno drugo osetljivo mesto: Monikinu dušu.“

U nastavku je autor objasnio kako i zašto Monika Seleš nikada nije uspela da se psihički oporavi od tog događaja. Depresija, anksioznost, poremećaj sna, pokušaj da se vrati na teniski teren, dalja igra devedesetih godina u kojoj nikada nije uspela da nastavi tamo gde je prekinula. Atentator je u međuvremenu dobijao ponude da gostuje u medijima. „Za jedan nastup u TV-emisiji Margarete Šrajnemakers mu je nuđeno 30.000 maraka“. Ali on je radije ponovo „nestao u anonimnost“. 

Više od dve godine nakon napada je Monika Seleš pobedila Martinu Navratilovu u egzibicionom mečuFoto: picture-alliance/dpa/Clary

„2003, Monika Seleš je završila svoju drugu karijeru obeleženu posttraumatskim sindromom. Otada živi povučeno na Floridi. Pre četiri godine se udala za milijardera Toma Golisana i sada piše knjige. Tačnije, trilogiju o mladoj teniserki po imenu Maja (Maya). Paralele su očigledne. Izašla su dva dela trilogije, a na treći se još čeka. On bi za Moniku Seleš trebalo da bude najteži. Prerađivanje 30. aprila 1993. još traje, i danas, nakon 25 godina“.

priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android