Dok čitate ove redove, trebalo je da uživam u ovom pogledu (naslovna fotografija). Uživo. Ova fotografija je moj screensaver na računaru na poslu u Bonu. Svakog dana kada uključim kompjuter duboko uzdahnem i pomislim kako bih radije bila na terasi svoje kuće na Korčuli. S jednom nogom sam već godinama čvrsto u Bonu, s drugom, pokušavam, kad god to mogu, da skoknem na svoje ostrvo. I moram priznati, to mi je do sada prilično često, uspevalo.

Nekada su Bon i Split bili gradovi na dva različita kraja Evrope, između njih je bila udaljenost koja je značila ili dva dana vožnje ili više stotina evra troška. No nakon što su se pojavili Eurowingsi, EasyJetovi i RyanAirovi, to su postala dva grada udaljena manje od dva sata ugodnog leta za koji se mogla kupiti karta i jeftinija od 50 evra. S jednom takvom kartom sam i ja planirala svoj petodnevni put u Hrvatsku ove nedelje - avionom iz Bona za Split pa onda trajektom za Velu Luku. I sve do pre nekoliko dana nisam ni pomišljala da neću krenuti na planirani put.

Relativno opuštena atmosfera u nemačkom epicentru zaraze

U utorak sam se vratila iz Beča odakle sam izveštavala o otvaranju izložbe tri zagrebačke kustoskinje u muzeju Kunsthalle, letela Eurowingsom, putovala i živela sasvim normalno. Korona je već debelo harala Italijom i, naravno, bila prisutna u medijima i na mom radaru, ali ne i u mom životu. Moja deca su išla normalno u školu, na svoje treninge fudbala, rukometa i tenisa, razuzdano slavila karneval po kojem je region oko Bona poznat i slavan.

Od pojave korone u Nemačkoj, savezna pokrajina u kojoj živim, Severna Rajna i Vestfalija, važila je doduše kao epicentar zaraze ubrzane karnevalskim druženjima. Moji prijatelji i rodbina iz Hrvatske su mi slali zabrinute poruke i upite o stanju i našem zdravlju, ali ja na mnoge nisam ni odgovarala misleći kako me pomalo nervira što se diže tolika panika.

Tako je, očigledno, mislila i većina ljudi oko mene. Uprkos vestima o 600, 700, 800 zaraženih u našoj pokarajini govorili su kao i ja: pa šta, i običnu gripu dobiju svake godine stotine, hiljade ljudi. Police u radnjama su bile pune uglavnom svega osim dezinfeksijskih sredstava i toalet papira (do danas mi nije jasno zašto?!). Iskreno, u tom trenutku sam još mislila kako je jako cool ignorisati koronu i pretnju koja od nje dolazi.

Solidarnost na iskušenju

Negde u četvrtak (12.3.), šokirana silinom i brzinom razvoja događaja, počela sam se pitati: ako odem u Hrvatsku, da li ću moći da se vratim pet dana kasnije. Hrvatska je tada još imala vrlo mali broj obolelih. „Ja bih išao", rekao je moj suprug. „Niko ti ništa ne može garantovati, ali ja bih išao", rekao mi je jedan kolega. „Ja idem sutra (13.03.) sigurno", rekla mi je jedna koleginica koja je planirala da produženi vikend provede u Makarskoj.

Eurowings mi je poslao podsetnik da mogu da čekiram svoj let. Ma da, rekla sam sebi, zašto je i mene sada uhvatila panika?! Na Korčuli, u mojoj uvali i osami, sigurnija sam nego bilo gde na svetu. Hrvatska nije zona visokog rizika, za pet dana se situacija neće tako radikalno pogoršati.

A onda mi je kroz glavu odjednom proletela misao: ali zašto ja mislim samo na sebe? Šta ako ja u sebi nosim virus, a da to ne znam, što je, kao što znamo moguće? Šta ako ja - koja sam nedavno izveštavala s Berlinala, a onda i s otvaranja izložbe u Beču na kojem je bilo tri hiljade ljudi - zarazim svoje roditelje koji su zbog svoje starosne dobi rizična grupa? Šta ako ja donesem koronu na moje malo ostrvo? I kada su mi se sva ta pitanja skupila u glavi, odlučila sam, bez obzira što rekle nemačke ili hrvatske službe i vlasti, da ne otputujem u Hrvatsku.

U tom trenutku sam shvatila, naime, da je to onaj moment solidarnosti o kojem je govorila Angela Merkeli da će život idućih dana i meseci često testirati našu solidarnost, spremnost na odricanje i, na neki način, našu poniznost. Shvatila sam da će korona iz korena promeniti naš život i to me u sekundi vratilo u ratne devedesete, u moju splitsku školsku godinu 1991/1992, godinu mature bez maturskog, godinu u kojoj se moj do tada sigurni, lagodni i bezbrižni život pretumbao.

Petak trinaesti

U petak sam došla na posao i objavila da ne putujem. Iako je moj život zapravo i tog petka 13. još izgledao sasvim normalno. Deca su otišla u školu. Moja ćerka je planirala rođendansko slavlje za svoj 15. rođendan, u raznim WhatsApp grupama su zvoncale poruke s dogovorima koji će roditelj preuzeti koju vožnju za utakmice mog sina koje su bile na rasporedu ovoga vikenda. A onda stigla vest da utakmice Bundeslige odlažu na neko vreme, ali tek od utorka. Koleginica mi je poslala poruku: „Nisam odletela"" i okačila fotografiju saopštenja civilne zaštite Međimurske županije u kojem piše da će osobe koje iz Nemačke dođu u Hrvatsku biti zadržane u 14-dnevnoj samoizolaciji.

Kad sam se vratila kući s posla, saznala sam da će moja deca na petonedeljni prisilni raspust. Ubrzo nakon toga su počeli pljuštati mailovi: otkazani su svi sportski treninzi i sve utakmice do sredine aprila. A šta će biti onda, niko se ne usuđuje da prognozira. U međuvremenu su u Bonu zatvoreni svi muzeji, otkazani svi koncerti, sve predstave. Vest o Bundesligi koju smo objavili nekoliko sati ranije već je bila zastarela - sve utakmice Bundeslige su smesta otkazane.

Korona je zavladala Nemačkom

U subotu sam otišla u kupovinu: trebalo mi je, između ostalog, brašno jer sam htjela napraviti palačinke. Obišla sam pet trgovina - u svima prazne police s brašnom, trajnim mlijekom, tjesteninom. Korona je, bez sumnje, zavladala Njemačkom, bez obzira što govore aktualni podaci o broju zaraženih. A oni govore da je u Njemačkoj do subote navečer (14.03.) 4.000 zaraženih i osam smrtnih slučajeva. Nakon ovog vikenda u Njemačkoj definitivno više neće biti ništa kao prije ovog petka, 13.

Meni je Eurowings poslao mail "COVID-19 Update" u kojem me je poučio da se „vazduh u avionu sastoji od 60 odsto svežeg vazduha spolja" i „da je vazduh koji cirkulše u kabini filtriran i očišćen od prašine, bakterija i virusa". Zahvaljujući tom filtriranju je, tvrde, „vazduh u avionu čist kao u sali za operacije". Ali ipak su mi ponudili da mogu besplatno zameniti kupljenu kartu bez plaćanja uobičajenih taksi i svoj let za Split odgoditi za neki kasniji datum. To sam i učinila.

Moj novi datum putovanja je 3. juni. Potom mi je stigao mejl da je do mog leta još 51 dan. Nadam se da je tako. Da ću za 51 dan moći uživati u pogledu s moje korčulanske terase. I da će se život ponovno vratiti u normalu. Ali trenutno mi je teško da u to poverujem.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android