Prva zvanična Hitlerova bista datira iz 1932. godine. Izradila ju je vajarka Hedvig Marija Lej – pre nego što je Adolf Hitler došao na vlast. Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) koristila je ovu bistu kao uzor za kasnija Hitlerova prikazivanja.

Na kraju rata, Lej je bistu najpre zakopala u bašti, a 1967. godine ju je poklonila jednom zanatliji. U njegovoj kući bista dobija počasno mesto. Stajala je još dvadeset godina u dnevnoj sobi na kaminu.

Bista se sada može videti u Bonu na izložbi posvećenoj nemačkom suočavanju sa nacionalsocijalizmom.

Odmah pored biste nalazi se prefarbani portret Hitlera. Slika je visila u gradskoj upravi Frankfurta na Majni do 1945. godine. Ispod bele boje još uvek se naziru Hitlerove crte lica. Ne zna se ko ga je i zašto prefarbao.

Ali niko ga nije bacio. Možda zato što „veliki vođa“ nije trebalo da završi u smeću?

Uglavnom samo „sledbenici"

Posle Drugog svetskog rata, mnogi Nemci su nastojali da „zbrišu“ bivšeg diktatora, na primer, ulice koje su nosile njegove ime, „Adolf-Hitler-Straßen", su brzo preimenovane. Odrasla generacija koja je preživela rat bila je zauzeta organizovanjem sopstvenog života – izgradnjom kuća, nabavkom hrane, tugovanjem za članovima porodice.

O svojoj ulozi u Trećem rajhu muškarci i žene nisu govorili. Nerado su popunjavali upitnike o denacifikaciji, a većina je sebe smatrala samo „sledbenicima“. Statistički Nemac te generacije krivi Hitlera, Gebelsa i Geringa za rat i zločine i oslobađa samog sebe odgovornosti.

Niko javno ne priznaje krivicu i mnogi nacistički zločinci započeli su nove karijere u Bonskoj Republici (Zapadna Nemačka). Obračun sa nacističkim zločinima u početku su preuzeli saveznici: ponegde su za Nemce organizovali obavezne projekcije filmova o nacionalsocijalističkim koncentracionim logorima i logorima istrebljenja.

U DDR-u (Istočna Nemačka) je bilo drugačije. Tamo je Jedinstvena socijalistička partija Nemačke (SED) propagirala mit da „nacisti postoje samo na Zapadu“. Ko priznaje socijalističku državu, bio je oslobođen krivice.

„Jevreji su s pravom bili proganjani"

Izložba u bonskoj Kući istorije pokazuje kako su se četiri generacije Nemaca skoro 80 godina suočavale s nacionalsocijalizmom. Svaka od njih je uronjena u politički i društveni kontekst tipičan za svoje vreme. Dokumentarni filmovi, novinski članci, fotografije i ankete ilustruju duh vremena svake generacije.

Tako je 1962. godine jedan televizijski reporter pitao prolaznike o Jevrejima. Ljudi su mu otvoreno u mikrofon govorili da „Jevreji ne bi trebalo da budu u saveznoj vladi“, da ih „ima previše u SR Nemačkoj“ ili čak da su „s pravom bili proganjani“. Ove izjave dolaze od predstavnika generacije počinilaca – svega oko 17 godina nakon završetka nečovečnih zločina nacionalsocijalista.

Nikada se više nisu vratili

Mnogo prostora na izložbi posvećeno je i žrtvama. Jedna neupadljiva mala smeđa vozna karta pripadala je Erni Majntrup. Ona je preživela logor Terezin (Theresienstadt), koji je služio kao sabirni i tranzitni logor u sistemu nacističkih koncentracionih logora, i vratila se u svoj rodni grad Minster. Međutim, o svom zatočeništvu nije govorila - kao i mnogi drugi progonjeni.

Tu je i bicikl jednog jevrejskog dečaka, koji ga je ostavio prijatelju na čuvanje. Tek 2007. taj prijatelj – sada stariji čovek – odneo je bicikl u radnju s polovnim stvarima. Tolike godine je uzalud čekao povratak svog prijatelja.

Odmah pored je kofer pun dokumenata i uspomena. To je sve što je ostalo od jevrejske porodice iz Regensburga. Kofer je sačuvala žena koja je kod njih radila. Ona je dodala pisma koja je porodica pisala iz geta, dok nije ubijena.

Stotine priča

Kako naglašavaju organizatori izložbe, temom nisu hteli da se bave iz ugla visoke politike. „Već kroz predmete koji pričaju mnoge lične priče. Oko 500 predmeta ilustruje kako su se različite generacije suočavale sa nacionalsocijalizmom i međusobno se svađale“, kaže prof. dr Hano Sovade, kustos izložbe.

Jedan deo posvećen je generaciji koja kao mladi odrasli od 1960-ih godina oblikuje društveni život i kritički postavlja pitanja svojim roditeljima o njihovoj ulozi u Trećem rajhu. Posebno „šezdesetosmaši“ glasno demonstriraju i pravno i moralno optužuju počinioce.

Ali čak i tada, toksično sećanje na Hitlera je još uvek živo: 1965. nepoznati počinioci su uništili spomenike na jevrejskom groblju u Bambergu. Pet godina kasnije, neidentifikovani počinioci u Minhenu podmeću požar u staračkom domu jevrejske zajednice i ubijaju sedam stanara – koji su preživeli Holokaust. Ovo su samo dva primera od stotina antisemitskih napada u Nemačkoj 1960-ih i 1970-ih godina.

Sledeća generacija, generacija unuka Zapadne Nemačke, odrasla je 1980-ih i 1990-ih, u vreme krize, sistemskih promena i rastuće ekološke svesti.

Američku seriju „Holokaust“ 1979. godine je pogledalo dvadeset miliona nemačkih građana starijih od četrnaest godina. Desetine hiljada ljudi kontaktiralo je televizijsku stanicu nakon emitovanja. Uglavnom su kazali da im je film otvorio oči, ali bilo je i onih koji su poručili: „Trebalo je da pobiju sve Jevreje“.

U Hamburgu je 1995. godine otvorena izložba o Vermahtu pod nazivom „Rat uništenja. Zločini Vermahta 1941-1944.“ koja je izazvala slične kontroverze – jer je konačno uništila mit o „čistom Vermahtu“, u koji su mnogi ljudi verovali i pola veka nakon završetka rata.

Hitler nije nestao

Pripadnici četvrte generacije rođeni su nakon ponovnog ujedinjenja. Mnogi od njih potiču iz imigrantskih porodica i nemaju porodične veze sa nacionalsocijalizmom. Svedoci vremena se sve ređe sreću, a polaganje venaca na spomen mestima im deluje kao nerazumljivi ritual. Umesto toga, u digitalnom svetu imaju mnogo mogućnosti da se suoče sa nacionalsocijalizmom.

„Ipak, mnogi mladi sve više doživljavaju istoriju nacionalsocijalizma kao opomenu za sadašnjost. Oni demonstriraju protiv desničarskog populizma i sećaju se žrtava desničarskog ekstremističkog nasilja“, naglašavaju organizatori izložbe u Bonu.

Ali oni pokazuju i drugu stranu medalje: u leto 2023. desničarski ekstremista zapalio je „BücherboXX" u blizini memorijala „Peron 17“ u Berlinu-Grunevaldu. Preuređena telefonska govornica, koja je sadržala literaturu o nacionalsocijalizmu, kao i audio stanicu sa odlomcima iz dnevnika Ane Frank i hebrejskim pesmama, imala je za cilj da podseti na deportaciju hiljada Jevreja u logore smrti.

Suočavanje Nemaca sa nacionalsocijalizmom nije izgubilo na aktuelnosti ni gotovo 80 godina nakon završetka Drugog svetskog rata – na izložbi to veoma brzo postaje jasno. Sa jačanjem desničarskih ekstremističkih partija, ova tema postaje važnija nego ikad.

Jer, Hitler nije nestao. Kao na prefarbanom portretu, na kojem se još uvek vidi njegov lik.

Izložba „Posle Hitlera. Nemačko suočavanje sa nacionalsocijalizmom" traje do 26. januara 2026. u Kući istorije u Bonu (Haus der Geschichte Bonn). Ulaz je besplatan.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku