„Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti koji nisu aktivno učestvovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu, dočekaju hrvatsku vlast... Odlučni smo da prekinemo patnje i neizvesnost hrvatskih prognanika s okupiranih područja, a da hrvatskim Srbima zagarantujemo ljudska i etnička prava u ustavno-pravnom poretku demokratske Hrvatske.“ Tim rečima je, pre dvadeset godina, hrvatski predsednik Franjo Tuđman označio početak vojno-redarstvene akcije „Oluja“ u kojoj je oslobođeno čak 18,4 odsto ukupne površine Hrvatske koja je do avgusta 1995. bila pod srpskom okupacijom. Paradržava, poznatija pod imenom Republika Srpska Krajina, nestala je iznenađujuće lako, s obzirom na to da je stvorena uz podršku jugoslovenske vojne sile i pod patronatom Miloševićevog režima. „Olujom“ je praktično okončan rat u kojem je hrvatska strana zabeležila 16.000 poginulih i nestalih. Ujedno je deblokiran i Bihać.

Dve slike „Oluje“

Ipak, Srbi s okupiranih područja nisu poverovali Tuđmanovim rečima koje su neprestano emitovane putem svih radio-frekvencija, već su se dali u panično bekstvo napuštajući područja s kojih su, samo par godina ranije, proterani Hrvati. Prema podacima Hrvatskog helsinškog odbora (HHO), otišlo ih je više od 200.000.

„Oluja“ za Hrvate, na primer iz ličkog Otočca, predstavlja događaj koji im je omogućio da, nakon četiri godine, nesmetano izađu na dvorište ili odu u polje bez straha da ih preko nišana gledaju „Krajišnici“ sa okolnih brda. Istovremeno je za Srbe iz obližnjih Vrhovina to trenutak u kojem su svoje najvažnije stvari i uspomene potrpali u prikolice traktora i dali se u bekstvo uz poražavajuće saznanje da su žrtve politike koju su podržavali.

Iako je legitimnost „Oluje“ naknadno potvrdio i Haški sud oslobađajući odgovornosti za zločine generale koji su je sprovodili, on ipak sa nje nije skinuo mrlju. Naime, Hrvatska nije organizovala, ali nije ni sprečila ubistva, pljačke i palež u danima nakon same akcije, što je bilo u suprotnosti s Tuđmanovim obećanjima. To je hipoteka koja će opteretiti sve iduće godišnjice „Oluje“, uključujući i ovogodišnju proslavljenu spektakularnom vojnom paradom u Zagrebu.

Neočekivana parada

I dok je poslednju takvu paradu 1995. godine priredio predsednik Tuđman nagovestivši „Oluju“, ovogodišnja je organizovana u kabinetu premijera Zorana Milanovića od kojeg se militarizacija javnog prostora najmanje očekivala. „On nije politički konzistentan i po svetonazoru ne pripada socijaldemokratskom političkom polju u kojem se slučajno zatekao i gde je pronašao svoju životnu šansu. Zato su njegove političke poruke konfuzne. Parada je osmišljena u kontekstu njegovog sukoba s predsednicom Hrvatske. Pokušao je da sebe prikaže kao vrhovnog komandanta vojske u miru. Izgubio je tu bitku, ali svejedno, Hrvatska prvi put nakon 1995. godine ima vojnu paradu čiju svrhu niko ne vidi“, u razgovoru za Dojče vele kaže politički analitičar Davor Gjenero. On u toj odluci vidi problem u kontekstu NATO kojem Hrvatska pripada i njeni se vojni potezi mogu se tumačiti kao deo strategije tog Saveza. „Milanović nije konsultovao saveznike i zato je ostao sam. Nikome u NATO nije politički cilj da susedstvu na Balkanu šalje poruke zastrašivanja ili radikalizacije klime protiv NATO – pre svega Srbiji, ali i zemljama regiona. Parada je besmislena s pozicija unutrašnje i spoljne politike, ali je tipičan potez Milanovićeve vlade.“

Za katarzu treba izreći istinu i priznati greške

I Gjenero potvrđuje da u Hrvatskoj danas postoje dve slike „Oluje“. „Trebalo bi imati razumevanja za obe strane, ali pre svega za jednu strašnu činjenicu: prostori koji su bili okupirani i koji su oslobođeni u 'Oluji' danas su demografski i ekonomski uništeni. Tamo živi polovina predratnog stanovništva. Srbi su pretrpeli nešto veću demografsku devastaciju, ali ona je strašna.“ Gjenero ukazuje da na nekada okupiranim područjima nema politike održavanja života, nema ozbiljnih projekata, kao ni socijalnog preduzetništva. Ali međunacionalni odnosi se ipak menjaju. „Ljudi su međusobno uspostavili određenu harmoniju i političku korektnost, hodaju na prstima, paze da jedni druge ne uvrede. To je veliki društveni napredak koji se u Zagrebu ne primećuje. Ljudi spolja su ti koji radikalizuju stavove i izazivaju međusobna nepoverenja. Tamo se živi siromašno i loše, ali ljudi znaju da jedni drugima nisu glavni krivci za takav život.“

Za korak unapred, smatra taj analitičar, potrebno je reći kako stvari stoje. „Srbi bi konačno trebalo da priznaju da je na tim područjima vlast do 1995. bila kvislinška, uspostavljena i zavisna od Miloševića. Trebalo bi da priznaju da je to bio totalitarni režim, neprijateljski nastrojen prema nesrbima, a zatim i opresivan prema tamošnjim Srbima. Hrvatska, s druge strane, mora da prizna da se u danima nakon 'Oluje' nije ponašala kao država u pravom smislu te reči, nije obezbedila zaštitu Srbima koji se nisu povukli, nije zaštitila njihovu imovinu, a opstruirao se i povratak srpskog stanovništva.“

Priča o povratku izbeglih Srba je, čini se, promašena, jer malo ko bi tamo uopšte želeo da živi. Gjenero objašnjava da su ljudi koji su tamo odrasli danas stariji dve decenije i da će se eventualno vratiti kako bi umrli u rodnom kraju. „Ni povratak mladih se ne može očekivati, kao ni njihova radna aktivnost. Zbog njih i zbog Hrvatske trebalo bi obezbediti elementarno razumevanje između dve nacionalne zajednice. Kada bi svaka strana priznala greške, to bi obezbedilo elementarno razumevanje, drugačiju poziciju srpske nacionalne zajednice, to bi utišalo nacionalizam na obe strane“, zaključuje Gjenero.

Svi sve znaju, ali ćute

Međutim, da li je prosečan hrvatski građanin spreman da sagleda i lice i naličje „Oluje“? Direktorka „Dokumente“, centra za suočavanje s prošlošću, Vesna Teršelič, ukazuje da je hrvatska javnost relativno brzo obaveštena o događajima nakon same akcije. Već u jesen 1995. objavljeni su novinarski i izveštaji organizacija za ljudska prava, a kako je odmicao rada haškog tužilaštva količina informacija se povećavala. Te izveštaje na kraju nisu mogli da zaobiđu ni oni mediji koji su u potpunosti ignorisali tu temu. Emocije i raspoloženja javnosti menjali su se – od osuđujuće presude trojici generala, do oslobađajuće presude Žalbenog veća. Uprkos oslobađanju hrvatskih generala, Veće nije negiralo zločine, naglašava naša sagovornica. „Teret procesuiranja pao je na hrvatsko pravosuđe koje je do sada pokrenulo tri postupka. Od 39 tužbi koje su podigle porodice žrtava, usvojena su samo tri tužbena zahteva.“

Direktorka „Dokumente“ je, kaže, zabrinuta zbog stanja demokratije u Hrvatskoj. „Mali broj ljudi spreman je da kaže da je 'Oluja', osim što je bila oslobađajuća, imala i naličje o kojem moramo da govorimo. Prema podacima HHO, reč je o 677 ubijenih civila i otežanom procesu povratka koji još traje. Ljudi se boje reakcija. Za zemlje u tranziciji važno je da budu stvoreni preduslovi da se u javnosti mogu izneti različite interpretacije, ali stvarno se pokušava da se nametne jedno tumačenje. U Hrvatskoj čak postoji deklaracija o Domovinskom ratu koju je usvojio Sabor, a koja propisuje tumačenje. To je loše. Mislim da ljudi znaju za zločine, ali je drugo pitanje da li hoće otvoreno i javno nešto da kažu.“

Slavlje i komemoracije

Broj žrtava i dalje je predmet licitacija u javnosti pa je tako nedavno advokat koji je branio generala Antu Gotovinu pred Haškim sudom izneo podatak da je Raspravno veće utvrdilo brojku od „samo“ 44 civila koje su ubili hrvatski vojnici. „Da, to je brojka iz optužnice i presude Gotovini i drugima“, kaže Teršelič. „Ali u optužnicu se ne mogu uvrstiti svi zločini, jer je tužiocu teško da predoči materijalne i lične dokaze za veoma veliki broj zločina. Oni biraju one slučajeve u kojima imaju najkvalitetnije dokaze. Tragično je da se na tako promašen način interpretira uobičajena sudska praksa i to je pokazatelj da Hrvatska ima problema sa suočavanjem s prošlošću.“ Direktorka „Dokumente“ napominje da se za sve ubijene civile ne može tvrditi da su žrtve ratnih zločina. „Trebalo bi voditi računa o granatiranjima, ratnim sukobima, bitkama... Ti ljudi su poginuli, neki su bili žrtve ratnih zločina, a neki su poginuli u drugim incidentima vezanim uz oružane sukobe.“

Zato bi, smatra naša sagovornica, kod nekih budućih godišnjica trebalo pronaći mesta i za žrtve. „Ne mislim da bi to trebalo da bude preterano veliki izazov. Dan pobede i domovinske zahvalnosti se i ove godine obeležava dva dana. Možda bi jedan dan mogao da se posveti oslobađanju, a drugi sećanju na poginule? Trebalo bi raspraviti i naći primeren način obeležavanja, jer to je svakako bio višeslojan ratni događaj koji iziskuje višeslojan način pamćenja.“