„Kada nekome čija porodica već tri generacije živi u Nemačkoj, kažete: pa integrišite se moliću lepo – to je čista uvreda“, smatra berlinski teoretičar migracije Klaus Bade. Najkasnije od kada su 50-ih došli i ostali gastarbajteri iz Italije, Španije ili Turske, Nemačka je zemlja useljenika. Svaki peti Nemac ima migrantsku pozadinu. Uprkos tome: pojmu integracija pripisuje se nešto negativno. Integracija ima prizvuk problema, nerešivih protivrečnosti, jednog „da, ali…“

Ta negativna konotacija možda ima veze s tim da je politika integracije pre svega u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Tamo se zapravo staraju o bezbednosti i redu, suzbijanju levičarskih, desničarskih i islamističkih opasnosti. Vrlo malo se radi o tome da se ljudi s migrantskom pozadinom kvalifikovano obrazuju, da im se omoguće dobri poslovi i da se uključe u socijalni i kulturni život.

To mora da se promeni, zahteva Klaus Bade. „Integraciona politika danas više nije socijalna terapija za ljude sa migrantskom pozadinom, već participativno-orijentisana društvena politika za sve“, kaže on. U otvorenom pismu, zajedno sa drugim naučnicima Saveta za migraciju, on poziva saveznu vladu da okrene novi list u integracionoj politici.

Prava zbrka u integracionoj politici

Kod njih najviši prioritet ima reforma nadležnih organa. Oni pre svega zahtevaju zasebno, nadresorno Ministarstvo za integraciju, nadležno za sva migrantska pitanja o stanovništvu, privredi, društvu i kulturi. Jer, u Nemačkoj u oblasti integracije vlada prava „zbrka kompetencija“. Za kurseve integracije nadležan je Savezni ured za migraciju i izbeglice, za radnu migraciju Ministarstvo rada, a za dobijanje viza ministar spoljnih poslova. Tu još postoji i opunomoćenik za pitanja integracije, čija je funkcija pretežno simboličkog karaktera.

Ideja o zasebnom Ministarstvu za integraciju nije nova. Opunomoćenica za pitanja integracije Marija Bemer za to se već dugo zalaže. Ali tokom koalicionih pregovora 2009. između Demohrišćana i Liberala, ideja nije prošla. Kako pretpostavljaju migrantska udruženja, tome su se pre svega protivili liberali. Na parlamentarnim izborima u septembru 2013, ta stranka nije osvojila dovoljno glasova, i zato više neće biti deo nove vlade. Mehmet Tanriverdi, šef Savezne radne grupe imigrantskih udruženja, vidi dobre šanse za formiranje posebnog Ministarstva za pitanja integracije, jer socijaldemokrate i stranka Zelenih tu ideju podržavaju.

Nemačka savezna zemlja Baden-Virtemberg već ima zasebno Ministarstvo za integraciju. U Donjoj Saksoniji, Severnoj Rajni Vestafaliji, Hesenu i Rajnland-Pfalcu postoje ministarstva koja se staraju i o integraciji. To bi bilo zamislivo i na saveznom nivou.

Participacija umesto integracije

Imenovanje saveznog ministra za pitanja integracije mogao bi da bude važan signal – on ne bi morao neizostavno da ima migrantsku pozadinu, kaže Kenan Kolat, predsednik Turske zajednice u Nemačkoj. „Posebno je važno da se o toj temi na pravi način komunicira u javnosti, a posebno među većinskim stanovništvom.“ Kolat bi, umesto reči integracija, koristio reč participacija, jer označava društveno učešće u svim oblastima.

Da bi se integracija shvatila kao šansa, a ne problem, potrebno je mnogo više od reformi na političkom nivou. „Ne treba stvarati iluzije. Sa novim institucijama ne stvara se odmah i nova politika“, kaže Klaus Bade. „Kada govorimo o drugačijoj klimi, o kulturi dobrodošlice, radi se o tome da svi ljudi mogu slično da učestvuju u kreiranju države“. Bade sažeto govori o „većem kontaktu s realnošću“. Dakle, „nisu nam potrebni multukulturna romantika i ulepšavanje, već reforme u glavama političara“.

Jedno je u svakom slučaju jasno: Ako želi da ima pod kontrolom demografsku promenu, Nemačkoj su potrebni doseljenici i strana radna snaga. Već sada se marljivo traga za negovateljima i inženjerima iz država koje su u krizi. Za razliku od njihovih dedova, ti migranti dolaze sa diplomama. A da li će rado ostati? To će zavisiti od promene imidža u integracionoj politici.

Autorke: Vera Kern / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković