DW: Gospodine Gabler, koliko je danas bezbedan nemački profesionalni fudbal?

Jonas Gabler: Bundesliga je danas u međunarodnom poređenju veoma bezbedna sigurna liga. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka odlazak na nemačke stadione bio je mnogo opasniji nego danas. Tada su huligani dominirali na tribinama, oni su određivali ton i na stadionu i oko njega. Doduše, i danas u Bundesligi imamo huligane, ali su oni svoje aktivnosti prebacili na neka druga mesta. To znači da se oni dogovaraju i sukobljavaju van stadiona, i to ne nužno na dan utakmice.

-pročitajte još: Novinarka DW iz Atine: kazne ubicama biće drakonske

Kako je Bundesliga uspela da postane tako bezbedna, a ujedno i najgledanija u svetu, s rasprodatim stadionima na kojima se među publikom viđa sve više žena, pa i čitavih porodica s malom decom?

Poslednjih decenija preduzeti su veliki napori po pitanju podizanja stepena bezbednosti. Mnogo se uložilo u stadione, setimo se samo da je Nemačka bila domaćin Mundijala 2006. Investiralo se i u socijalni rad. U međuvremenu u Nemačkoj imamo oko 70 takozvanih „fan-projekata“. Radi se o socijalno-pedagoškom radu s fudbalskim navijačima preventivnog karaktera. Fudbalski savezi se veoma trude po pitanju podizanja stepena bezbednosti, i to zajedno s politikom i policijom. Nuspojava tih aktivnosti jeste ograničavanje sloboda navijača. Generalno mogu da kažem da je za sasvim normalne posetioce odlazak na stadion izuzetno bezbedan. Kad se radi o ultrasima ili o huliganima, to je onda naravno nešto opasnije.

Broj krivičnih dela u nemačkom profesionalnom fudbalu u poslednjih desetak godina je prepolovljen, ali nasilja i dalje ima. Kako se na njega reaguje?

Postupak je po tom pitanju standardizovan. U poslednjih dvadesetak godina usavršene su tehnike video-nadzora, intenzivirane kontrole na stadionima i oko njega, poboljšan sistem bezbednosti na stadionu. A u slučaju krivičnih dela, evo jedan konkretan primer sankcija: postoji između ostaloga i instrument zabrane dolaska na stadion koja onda važi za sve stadione u Nemačkoj. Znači, čim policija pokrene istražni postupak, podaci o osobi protiv koje se on vodi dostavljaju se domaćinu utakmice i on može toj osobi preventivno da zabrani ulazak na svoj stadion. Ta zabrana u slučaju delikata u vezi s fizičkim povredama po pravilu važi tri godine, i to na saveznom nivou. Znači za sve utakmice koje se igraju u Nemačkoj, ali i za sve domaće nastupe nemačke reprezentacije.

Koliko je u nemačkom klupskom fudbalu važan dijalog klupskog rukovodstva s navijačima?

Dominantan cilj u nemačkom fudbalu upravo je intenziviranje dijaloga s navijačkom scenom – i sa etabliranim navijačkim grupama, ali i sa ultrasima. Preko tog dijaloga se želi da se navijačima ukaže da je odgovornost za situaciju na stadionu i na njima. To je i njihova odgovornost za sam doživljaj fudbala, za očuvanje fudbalske kulture. Kod nas je statutima fudbalskih saveza definisano da svi klubovi iz prve tri nemačke lige moraju da vode takve dijaloge s navijačima. U praksi to znači da oni klubovi koji se trude da vode računa o interesima navijača i koji ozbiljno shvataju njihove potrebe, na drugoj strani mogu u tom dijalogu navijačima da kažu kada se ne slažu s nekim njihovim akcijama. Sasvim je drugačije kada je između klubova i navijača distancira. Kad se tu dogodi neki incident, pa klubovi kažu da to nije bilo u redu, onda to navijačke grupe, ultrase ili čak huligane to baš mnogo i ne interesuje. Mnogo je lakše rešiti stvari kad postoji dobar odnos dveju strana.

-pročitajte još: Srbija: navijači od države jači

Klubovi Bundslige su pre nekoliko decenija počeli da uključuju predstavnike navijačke scene u rad klubova. Predstavnici navijača, na primer Borusije iz Menhengladbaha, sede za stolom kad se donose neke odluke…

To je put kojim se u Nemačkoj krenulo još krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. To su saznanja do kojih se došlo na osnovu socijalnog rada. A to ne znači da navijači moraju nužno da sede u upravi kluba, već znači da mora da se ojača participacija, da se mladim ljudima pruži osećaj da i oni kreiraju i odlučuju. Kad se npr. gradi novi stadion, to znači da i navijači učestvuju u procesu odluke o tome kako će on da izgleda. Rezultat takvog načina rada je sasvim drugačiji osećaj odgovornosti za taj prostor i za ono što se na stadionu događa. Ali, rezultat tog koncepta je i činjenica da se navijači sve više organizuju. Oni su međuvremenu počeli da formiraju svoje interesne grupe, krovne organizacije koje zastupaju interese navijačkih grupa. Želja za participacijom i bolje organizacija navijača su osnov na kojem je moguće s klubovima diskutovati o normama ponašanja na stadionu i akcijama navijača. Ali, to je proces koji traje veoma, veoma dugo…

U nemačkom fudbalu je to međusobno poverenje između klupskog rukovodstva i navijačkih grupa, koje je izgrađeno tokom vremena, rezultiralo još jednim novitetom: profesionalni klubovi imaju i takozvane poverenike za navijače. Šta je njihov zadatak?

Upravo je instaliranje tih poverenika za navijače odraz politike fudbalskih saveza i mera uz pomoć kojih se želi da se klubovi takoreći nateraju da preuzmu odgovornost za svoje navijače i njihovu navijačku kulturu. U profesionalnim ligama svaki klub obavezno mora da ima takvog poverenika ili poverenike, koji funkcionišu kao veza između klubova i navijačke scene. Cilj je da se zagarantuje da klubovi vode računa o interesima navijača. Zauzvrat se klubovi nadaju da će navijačke grupe po načelu samoregulacije da vode računa o tome da već sami navijači među sobom reaguju na neke loše stvari, da upozoravaju na njih, da se te stvari kritički preispituju unutar same scene. Na primer da se ne pretera s upotrebom pirotehnike, odnosno da se pritom ne ugrožavaju ljudi.

Kad god se dogodi neki incident u svetu fudbala ili tragedija kao ove nedelje u Atini, u Hrvatskoj, Srbiji, BiH i susednim zemljama automatski se čuju populistički zahtevi za rigoroznijim sankcijama, za strožim represivnim merama, iako već postoje zakoni za procesuiranje takvih krivičnih dela. Kako je to u Nemačkoj?

U Nemačkoj su smrtni slučajevi povezani s nasiljem fudbalskih huligana srećom bili veoma, veoma retki, pogotovo na stadionima i oko njih. Praktično ih nije ni bilo. Ali, kad se nešto dogodi, i kod nas u Nemačkoj se odmah čuju apeli za rigoroznijim kaznama, strožim zakonima. To nije potrebno. Mi već sad imamo na raspolaganju sve pravne instrumente koji su neophodni za procesuiranje i najtežih delikata, uključujući i eventualne smrtne slučajeve, odnosno ubistva…

…ali u Nemačkoj je, ako sam vas dobro shvatio, već nekoliko decenija fokus ionako na prevenciji nasilja u fudbalu, a ne na represiji?

Tako je. Još se osamdesetih godina prošlog veka fokus stavio na institucionalizovani preventivni rad. Već tada je odgovornim osobama bilo jasno da nasilje iz fudbala neće moći da se iskoreni samo uz pomoć sankcija i represije. Naravno da represivne mere moraju da se sprovode, ali u kombinaciji s preventivnim radom. Tako su i krenuli navijački projekti, a vremenom su svi akteri shvatili da taj socijalno-pedagoški rad nije isključivo zadatak države, već da odgovornost imaju i sami klubovi, pa i policija, gradske vlasti, pravosuđe. Zato su klubovi i počeli da uvode, na primer, poverenike za navijače. I zato već nekoliko godina postoje takozvane „stadionske alijanse“, odnosno saradnja klubova, navijačkih grupa, vlasti i policijskih snaga po pitanju organizacije fudbalskih utakmica. Jedan od ciljeva te saradnje je smanjenje broja policajaca koji obezbeđuju utakmice.

Da li je prema vašem mišljenju uopšte moguće u potpunosti iskoreniti nasilje iz fudbala, kako to neki zahtevaju?

Mišljenja sam da fenomen nasilja nije moguće u potpunosti iskoreniti iz fudbala. Borba protiv nasilja je kontinuiran proces. Društvo se razvija, pojavljuju se novi izazovi i sve to treba pratiti, a po potrebi neke stvari i prilagoditi novonastaloj situaciji. Jer, na kraju krajeva, nasilja ima i u društvu, a to nasilje se onda samo odražava u svetu fudbala. Nije to nasilje dakle nešto specifično za fudbal, mislim da bi ga trebalo posmatrati kao društveni fenomen.

Jonas Gabler je politikolog iz Nemačke. Studirao je u Berlinu i Milanu. U svom istraživačkom radu fokusira se na participaciju i podsticanje dijaloga između navijačkih grupa i fudbalskih klubova. Objavio je nekoliko knjiga na temu navijačke i kulture fudbalskih ultrasa. Jedan je od osnivača i suvlasnika firme „KoFas“, koja se specijalizovala za područje socijalnog rada u svetu sporta.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.