Jedan od fenomena zemalja koje još uvek prolaze kroz tranziciju od realnog socijalizma prema turbo kapitalizmu, jeste i katastrofalna situacija u građevinarstvu. To je sektor koji se dotiče primarnih potreba svih, u kojem se shodno tome isprepliću mnogi interesi i sve se okreće oko velikih svota novca.

-pročitajte još: U Užicu stao bager

Film srpskog reditelja Miloša Pušića „Heroji radničke klase“ jedina je „punokrvna“ produkcija neke od kinematografija nastalih raspadom bivše Jugoslavije na ovogodišnjem pandemijskom Berlinalu.

Film se 15. februara po prvi put prikazuje u sklopu programa „Panorama“, drugog po redu najvažnijeg programa Berlinala nakon zvanične konkurencije. Iako filmovi iz tog programa ne mogu da konkurišu za nekog od Zlatnih ili Srebrnih medveda, u tom programu se dodeljuju nagrade publike koje su čestu vrlo dobra odskočna daska za dalju distribuciju.

-pročitajte još: Drugi pandemijski Berlinale: Prividna normalnost

Socijalna tematika zamenila ratnu

„Heroji radničke klase“ dobro se uklapa u seriju snažnih filmova socijalne tematike iz jugoistočne Evrope („Epizoda u životu berača željeza“ Danisa Tanovića, „Otac“ Srdana Golubovića ili „Šavovi“ Miroslava Terzića) prikazanih poslednjih godina na Berlinalu, koji su nečujno smenili tematiku rata na ovim prostorima.

„’Heroji radničke klase’ sam snimio iz potrebe da zabeležim neke upečatljive stvari oko sebe. U Srbiji i Novom Sadu, gradu u kojem živim, već neko vreme vlada ta stihijska gradnja i ta transformacija grada je vođena isključivo interesima investitora, a o ljudima se vrlo malo misli“, kaže za DW reditelj Miloš Pušić.

Već sa uvodnom scenom filma može se naslutiti s čime se oni koji žele da dođu do stana suočavaju u ostvarenju sna o sopstvena četiri zida: mladi bračni par, koji je verovatno poslednjim snagama došao do dovoljno novca za kupovinu stana, sedi pred građevinskim preduzetnikom koji ih, nakon njihove izražene skepse, uverava da je upisivanje objekta u zemljišne knjige „samo pitanje formalnosti“.

I svi koji su na prostorima bivše Jugoslavije ikad imali posla s kupovinom nekretnina već naslućuju tragediju za tu mladu porodicu. Mržnja publike se okreće prema tom relativno mladom preduzetniku u odelu, premazanom svim mastima, osobom s kojom po intuiciji niko s imalo zdravog instinkta ne bi smeo da ima posla. No nažalost, mnogi su prisiljeni da imaju posla s karakterima poput građevinskog preduzetnika kojeg izvrsno otelotvoruje Aleksandar Đuričić.

U filmskoj ekipi se ističu njegova asistentkinja Lidija (Jasna Đuričić) koja je zadužena za prljave poslove svog šefa (i ljubavnika) i posreduje između preduzetnika i grupe građevinskih radnika koji iz jednog propalog preduzeća odlaze u drugo. Vođa te male grupe beznadežnih slučajeva je „Profesor“. Njegov nadimak nam ukazuje na to da bi on u nekom normalnom društvu obavljao neki drugi posao i da ne bi nadničio na neorganizovanim gradilištima. I njega je izvrsno donosi Boris Isaković, kojeg pratioci Berlinala još pamte po ulozi negativca u filmu Srdana Golubovića „Krugovi“.

Reditelj Pušić, koji je već radio s ovim glumcima, rekao je da su te uloge i napisane za njih, a da su sugestijama i savetima pomogli i Đuričić i Isaković.

Koliko vredi život građevinca (na crno)?

Pušiću je, kako kaže, na sudbinu tih prekarnih radnika skrenula pažnju serija vesti u štampi o čestoj smrti radnika na lokalnim gradilištima. „Te vesti su vrlo brzo utonule u zaborav, nikad ih nije pratila neka istraga, niti se saznavalo ko je za smrt radnika odgovoran. I tu mi se pojavila ideja o filmskoj priči, jer je neverovatno da su ti ljudi koji su isto toliko vredni kao i mi, prilično zapostavljeni. I, strašno je to reći, nevažni za društvo“, govori Pušić.

„Heroji radničke klase“ nam daju do znanja da je taj građevinski milje svet za sebe u kojem vladaju posebni zakoni i pravila, i koji ne može bez svojih kastinskih rituala: sanduk piva za radnike i ostaci sa zakuske priređene prilikom otvaranja gradilišta (zapravo pokušaja obnove građevinske ruševine koje je ostala od nekog ranijeg građevinsko-kriminalnog projekta) s jedne i provod u noćnom baru s viskijem i eskort damama za „biznismene“ s druge strane.

Apsurdna stvarnost

Postoje trenuci u filmu koje možda publici na zapadu Evrope možda neće biti sasvim jasni ili će im delovati nerealno – poput scene u kojoj sveštenik kandilom posvećuje ponovno pokretanje gradilišta. „Mi smo snimali tu scenu kako sveštenik posvećuje gradilište i bojali smo se da ne preteramo, da ne karikiramo. Ali, pogledali smo malo na internet i našli gomilu snimaka u kojima sveštenici svašta posvećuju. Ti snimci su nam se činili još groteskniji i apsurdniji od onoga što smo sami snimili“, kaže Pušić.

Novosadski reditelj koji i predaje na tamošnjoj akademiji, ne misli da je film direktna kritika neke aktuelne vlasti. „Mislim da se tu radi više o društvenom sistemu koji smo preuzeli pre nekoliko godina i da se tu ne bi mnogo promenilo bez obzira na to ko je na vlasti.“ Dodaje da su na kraju snimanja i montaže ipak dobili i podršku državnog Filmskog centra Srbije, ali „manju nego ostali filmovi“.

Film „Heroji radničke klase“ prikazuje se 15, 16, 18, 19. i 20. februara u sklopu Berlinala. U Srbiji se film premijerno prikazuje u sklopu takmičarskog programa FEST-a koji se održava krajem februara i početkom marta.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.