U trenutku dok se u Banjaluci održavala svečana akademija povodom proslave Dana Republike Srpske, na stotine automobila čekalo je na graničnim prelazima u kilometarskim kolonama. Ali, ne kako bi danas bili u Republici Srpskoj, već na putu za neku od zemalja Evropske unije, gde se vraćaju na svoja radna mesta.

Patetično ili ne, činjenica je da je, ne samo u Republici Srpskoj, nego u čitavoj Bosni i Hercegovini, sve manje ljudi koji više i ne odlaze zbog loše materijalne situacije, već, kako ističu analitičari, zbog sistema koji je doveden do ambisa od strane partijskih skorojevića.

Od industrije do staračkog doma

To se najbolje vidi u manjim sredinama, gde više nema ni škola, ni lekara, što nikoga posebno ne uznemirava. Mesto Knežica, koje se nalazi na pola puta između Prijedora i Kozarske Dubice, pre rata je sa okolinom brojalo oko pet hiljada stanovnika. Nalazi se u sastavu opštine Kozarska Dubica, u kojoj je prema popisu stanovništva iz 1991. godine živelo većinsko srpsko stanovništvo – gotovo 69 odsto. Muslimani su činili 21 odsto stanovništva, nešto više od jednog procenta Hrvati, dok je Jugoslovena na popisu bilo gotovo šest odsto.

Prema popisu iz 2013. godine, Srbi tu čine 86 odsto stanovništva, Bošnjaci deset, Hrvati nešto više od jednog procenta, dok oko dva odsto čine Ostali.

Na prostoru Knežice Srbi su činili gotovo stotinu odsto stanovništva, dok se svega par procenata izjašnjavalo kao Jugosloveni. Prema poslednjem popisu, Srbi su činili većinu, dok je Hrvata i Jugoslovena bilo je ispod jednog procenta.

Tekstilna industrija u Knežici zapošljavala je trećinu radno sposobnog stanovništva, čiji su proizvodi našli svoje mesto u Nemačkoj, Austriji, Rusiji. Danas se na tom mestu nalazi starački dom.

Još jedan bitan faktor bila je zemljoradnička zadruga u tom mestu, koja je 1990. bila domaćin smotre rekordera u poljoprivrednoj proizvodnji u bivšoj Jugoslaviji, koja je okupila nekoliko stotina najboljih poljoprivrednika iz bivše države.

„E moj sinko, nema ovde više ni naroda, a kamoli da nešto radi. Sve što je bilo, uništili su. Fabrike su bile pune, a narod kako-tako zadovoljan“, priča Rajko iz Knežice, koji je penziju zaradio u jednoj fabrici u Kozarskoj Dubici.

„Sada nema ni doktora. Ako hoćeš da te pregleda neko, moraš čekati da dođe specijalista iz Banjaluke ili Gradiške i naplaćuju nam kao da se lečimo kod privatnika. Nema veze što imamo osiguranje. Nije ni čudno da se narod iseljava, samo bi lud ostao ovde, a da nema neki jak razlog“, priča Rajko, odmahujući rukom na pitanje o značaju proslave Dana Republike Srpske: „Ma, ne znam samo imamo li razloga za slavlje.“

Osnovna škola „Stojanka majka Knežopoljka“, pre rata imala je preko 500 učenika. Danas je taj broj jedva stotinu.

Homogenizovana atmosfera

„Ma nema više nikoga. Na prste jedne ruke se broje deca u odeljenjima. Neposredno pre rata svaki je razred imao i po tri odeljenja, a danas jedva da ima jedno. Okolne seoske škole davno su se ugasile, a bojim se, kako je krenulo, da će i oni koji bi mogli ostati ovde da školuju decu, otići odavde“, kaže učitelj u školi, Bojan Santrač.

Manje-više stanje je u svim mestima slično. Broj stanovnika svake godine je sve manji, a po kilometarskim kolonama na granicama za vreme praznika, mogu se videti razmere prave stabilnosti.

„Došao sam pre praznika i pravo da vam kažem čekam da se smanje gužve na granici, jer se svakog dana čeka satima u kolonama. I što sam više ovde, sve mi je jasnije zašto sve više naroda odlazi. Čak i kada počnem da razmišljam o povratku iz Slovenije, gde radim par godina, dovoljno je samo da se vratim ovde na par dana i prestanem razmišljati o povratku“, kaže Miodrag Savić, iz okoline Kozarske Dubice, kojem proslava Dana Republike Srpske, kaže, znači mnogo, ali da bi radije voleo da je dočekuje u boljim uslovima za život.

„Svaka vlast kroz obeležavanje nacionalnih manifestacija, koje predstavljaju simbolizaciju moći, ali i kohezivni element, nastoji da stvori homogenizovanu atmosferu s ciljem efikasnijeg upravljanja. Što se tiče tog simboličkog aspekta, vladajući u Republici Srpskoj se ne razlikuju od bilo koje vlasti širom sveta“, kaže komunikolog iz Banjaluke Mladen Bubonjić, koji smatra vlast Republike Srpske u ovom slučaju nema dodir sa realnošću, što sudeći prema odsustvu reakcije javnosti, građanima previše ne smeta.

Zbog toga su sva obeležavanja nacionalnih manifestacija „nabijena“ patriotskim nabojem, što je slučaj i sa današnjim (9. januar 2024.) Danom Republike Srpske, u okviru kojeg se šalju poruke o okupljanju i jedinstva.

„Slavimo 9. januar, deveti dan u godini koji je pripao nama da ga obeležavamo kao dan osnivanja Republike Srpske. Činimo to s velikom ljubavlju i željom da nikoga ne povredimo, a da se ipak veselimo, jer to pripada nama, našoj duši, našem karakteru i slobodi. Sloboda Srbima na ovim prostorima nikada nije bila filozofska, već egzistencijalna reč, zato je i proizvela mnoge naše akcije“, rekao je predsednik RS Milorad Dodik, na svečanoj akademiji posvećenoj obeležavanju Dana RS, kojeg je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim.

„Izazovi tek dolaze“

U sličnom tonu stigla je i čestitka od prvog čoveka Srbije. „Verovali smo da su teška vremena iza nas, ali bojim se da doba velikih izazova, kako za Srbiju tako i za Republiku Srpsku, tek dolazi“, navedeno je u poruci Aleksandra Vučića, uz poruku da Srbija podržava Dejtonski mirovni sporazum.

„Srbija neće promeniti svoj stav i ostaće privržena slovu Dejtonskog sporazuma, podržavajući teritorijalni integritet BiH, ali i oštro se protiveći ukidanju ili bilo kakvom ponižavanju Republike Srpske“, poručio je Vučić.

„Trenutna društvena, politička i ekonomska situacija svakako ne idu na ruku vladajućim u smislu disproporcije između želja i mogućnosti, što dovodi do prenaglašenih populističkih pokušaja ubeđivanja javnosti u suprotnost realnosti. Realnosti koja ukazuje da smo jedno od najsiromašnijih, najnerazvijenijih i besperspektivnih društava u Evropi. Ipak, to ni vladajućim očigledno toliko ne smeta, sve dok imaju dovoljno za svoje apanaže“, zaključuje Bubonjić.