Nemačka fondacija Sećanje, odgovornost i budućnost (EVZ) ovog meseca obeležava 25 godina od prvih isplata odštete poslednjim preživelim prinudnim radnicima nacističkog režima.

Ali neki smatraju da su te isplate morale da počnu mnogo ranije, odmah po završetku Drugog svetskog rata, i da su morale da budu znatno veće.

Prema podacima EVZ-a, između 2001. i 2007. godine, kada su izvršene poslednje isplate, u oko sto zemalja isplaćeno je 4,4 milijarde evra za 1,66 miliona bivših prinudnih radnika i njihovih pravnih naslednika – u proseku oko 2.650 evra po osobi.

Smatra se da je između 1933. i 1945. godine za nacistički režim prinudno radilo oko 26 miliona ljudi, od kojih približno polovina u okupiranoj Evropi izvan granica Nemačke.

Prema zvaničnim procenama, sa područja bivše Jugoslavije je oko 200.000 ljudi bilo primorano da radi za potrebe Nemačke: u rudnicima, fabrikama ili u poljoprivredi.

Istorijske studije pokazale su da bi, kada bi se u potpunosti nadoknadio sav robovski rad obavljen u nacističko doba, prvobitni fond morao da iznosi oko sto milijardi evra

„Ako me lično pitate: da li je fond bio velik? Ne, naravno da nije, mereno prema počinjenoj nepravdi“, rekla je čelnica EVZ-a Andrea Despot.

„Bilo je oko 26 miliona ljudi koji su radili u fabrikama, u poljoprivredi, u crkvama, u privatnim domaćinstvima, u kompanijama. Jedva da je postojao deo društva koji od toga nije profitirao. Moglo bi se reći da to ni izbliza nije nadoknadilo štetu i eksploataciju.“

EVZ je osnovana u julu 2000. godine kako bi se prinudnim radnicima isplatila odšteta i kao fondacija za promovisanje i finansiranje projekata koji podržavaju ljudska prava, demokratske vrednosti i interese preživelih nacističkog režima.

Organizaciji je dodeljen fond od 10,1 milijardu maraka, od čega je polovinu platila savezna vlada, a drugu polovinu organizacija od oko 6.500 nemačkih kompanija, nazvana Nemačka poslovna fondacijska inicijativa. Među tim kompanijama su mnoge koristile prinudni rad.

„Simbolična“ odšteta

Iako je Zapadna Nemačka uvela mere, poput zakona o naknadi štete iz 1953. godine za osobe progonjene iz političkih, rasnih ili verskih razloga, te mere su isključivale prinudne radnike.

Od pedesetih do osamdesetih godina, pod pritiskom javnosti, neke velike zapadnonemačke kompanije dobrovoljno su isplaćivale milione maraka prinudnim radnicima, ali ne i onima koji su se nalazili u istočnoj Evropi.

Rasprava devedesetih bila je mukotrpna, a mnoge nemačke kompanije u početku su odbijale da doprinesu fondu i prihvate odgovornost za prinudni rad.

„Na kraju je to u suštini bila samo simbolika u brojkama“, kaže Konstantin Gošler, istoričar na Univerzitetu Rur u Bohumu koji je 2012. objavio opsežnu zbirku studija o odšteti za prinudne radnike iz nacističkog doba.

„Predstavnici tužilaca govorili su da je potreban najmanje dvocifreni broj milijardi, a oni koji plaćaju govorili su: želimo broj koji je najviše dvocifren“, dodao je. „I tako je na kraju ispalo 10 milijardi maraka. To nije imalo nikakve veze s veličinom štete, bila je to čista pregovaračka psihologija.“

Važnu ulogu odigrali su i pravni pritisci, jer su sve veće grupe žrtava, posebno u SAD, počele da otkrivaju moć kolektivnih tužbi.

„To nije bila čisto moralna ili etička odluka – i to je bilo deo priče, ali ne i jedini razlog“, rekla je Despot za DW. „Posle decenija zahteva preživelih, postojao je međunarodni pritisak, posebno iz SAD i od jevrejskih organizacija, koje su pripremale kolektivne tužbe.“

Te pretnje su na kraju navele Nemačku da uđe u pregovore sa SAD kako bi se stvari i pravno razjasnile.

Zašto se na odštetu toliko dugo čekalo?

Gošler kaže da postoje koloplet razloga zbog kojeg je nemačka država više od pola veka čekala da ponudi odštetu bivšim prinudnim radnicima.

„Prvi razlog bio je Hladni rat“, rekao je za DW. „Tokom Hladnog rata važio je princip: ne šaljemo novac iza Gvozdene zavese.“ To je značilo da je Zapadna Nemačka jednostavno odbijala da šalje bilo kakav novac istočnim susedima, posebno Poljskoj.

Drugi faktor, rekao je Gošler, bio je to što su bivši prinudni radnici u istočnoj Evropi često bili tretirani sa sumnjom od strane sopstvenih država i zato su imali malo zagovornika u domovini.

„Prinudni radnici – a mnoge od njih bile su žene – u bivšem Sovjetskom Savezu smatrani su kolaboracionistima koji su radili za nacističku ratnu privredu, a kada su se po završetku rata vratili kući, nije im se verovalo, slati su u logore za proveru i filtriranje, živeli su prilično bedan život“, rekao je.

„Važnije od ono malo novca koji su dobili iz Nemačke bio je sertifikat koji je potvrđivao da su žrtve, a ne izdajnici“, dodaje Gošler.

Odbrana ljudskih prava i demokratije

Još su živi mnogi bivši prinudni radnici: Jevrejska konferencija za potraživanja saopštila je da širom sveta još ima oko 200.000 jevrejskih preživelih, plus nekoliko stotina hiljada preživelih u istočnoj Evropi, Roma i Sinta, kao i bivših političkih zatvorenika koji su bili primorani da rade za naciste – tačan broj za te poslednje grupe nikada nije utvrđen.

Iako su zahtevi za odštetom odavno podmireni, EVZ nastavlja sa radom. EVZ je sada dobrotvorna fondacija koja finansira projekte kojima se promovišu ljudska prava, demokratske vrednosti, istorijsko i političko obrazovanje.

Kako kaže Despot, glavna svrha EVZ-a je održavanje nemačke kulture sećanja na nacistički period, posebno na programe prinudnog rada od kojih su profitirale hiljade nemačkih kompanija.

Godine 2025. EVZ je proglašena „nepoželjnom organizacijom" od strane Kremlja, nakon što je pružila podršku Ukrajini.

„Ukrajina, Belorusija i Rusija bile su duboko obeležene genocidnom i eksploatatorskom nemačkom okupacijom“, rekla je Despot. „Te zemlje smo videli kao partnere u našem radu. Ruski rat protiv Ukrajine danas je takođe napad na ukrajinski identitet i ukrajinsku istoriju.“

EVZ danas, između ostalog, pomaže ruskim i beloruskim organizacijama koje su njihove vlade proterale u egzil.