Sve više kompanija u Evropi koristi veštačku inteligenciju već u prvoj fazi zapošljavanja. Umesto da ljudski kadrovski stručnjaci pregledaju stotine biografija i motivacionih pisama, taj posao preuzimaju algoritmi koji analiziraju prijave, upoređuju kvalifikacije kandidata sa zahtevima radnog mesta i izdvajaju one koji najviše odgovaraju zadatim kriterijumima. Neki sistemi idu i korak dalje: kandidati se ne susreću odmah sa zaposlenim u kadrovskoj službi, već prvi razgovor obavljaju sa agentom veštačke inteligencije. On im postavlja pitanja, procenjuje odgovore, a u pojedinim slučajevima analizira i način izražavanja, izbor reči, pa čak i neverbalne reakcije tokom video-razgovora.

Za kompanije je to pre svega način da ubrzaju i pojeftine proces zapošljavanja, naročito kada se na jedan oglas prijavi nekoliko stotina ili čak hiljada ljudi. Međutim, ovakav pristup otvara i niz pitanja: koliko algoritam zaista može da prepozna nečije sposobnosti, koliko su njegovi kriterijumi objektivni i ko je odgovoran ako kvalitetan kandidat bude odbačen zbog pogrešne procene mašine? Kritičari upozoravaju i na opasnost da veštačka inteligencija samo reprodukuje predrasude koje već postoje u podacima na kojima je obučavana. Drugim rečima, prvi utisak o kandidatu sve češće ne stiče čovek – već algoritam.