Da li se istorija u Izraelu ponavlja na fatalan način? „Nasilje uništava temelje izraelske demokratije. Ono zbog toga mora biti osuđeno, izbrisano i izolovano“, bio je uveren bivši izraelski premijer Jicak Rabin. Nedugo nakon što je to izjavio na Trgu kraljeva u Tel Avivu, pogođen je sa dva meta u stomak i grudi. Ubica je bio jevrejski terorista Jigal Amir i njegov atentat 1995. povukao je čitavo izraelsko društvo u duboku krizu.

Danas se mnogi stanovnici Izraela sećaju tog doba, a provalija između ekstremne desnice i liberala u toj zemlji ne samo da nije nestala, već je postala još dublja i čini se nepremostiva.

Prošlog četvrtka (30.7.) je jedan ultraortodoksni Jevrej nožem je napao učesnike Parade ponosa u Jerusalimu i jedna šesnaestogodišnja devojka je u nedelju podlegla povredama. U noći na petak su, po svemu sudeći radikalni jevrejski naseljenici, podmetnuli požar u kući jedne palestinske porodice kod Nablusa. Jedna beba je izgorela, a njen brat i roditelji još uvek su u životnoj opasnosti.

Mržnja i u političkom vrhu

„Nema ni jednog jedinog izraelskog političara, od krajnje levice, pa do ekstremne desnice, koji te zločine i užasna ubistva odobrava“, tvrdi Gideon Aran, profesor sociologije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Ali i pre toga su se od političara sa krajnjeg desnog spektra uvek iznova mogle čuti izjave mržnje, rasizma ili netrpeljivosti prema homoseksualnosti.

„Samo nekolicina 'ludaka' čine tako nešto“, objašnjava profesor. „Ali postoji savez, sakriven i često bez izrečene namere na emocionalnom nivou i sa 'razumnim' i konvencionalnim pripadnicima političke desnice. Taj savez seže sve do vladajuće koalicije.“

Raspoloženje u tom „savezu“ je desno, toliko desno, kako još nije bilo u gotovo sedamdesetogodišnjoj istoriji Izraela. Doduše, premijer Benjamin Netanjahu najavio je da će se „svim silama boriti protiv mržnje, fanatizma i terorizma, bez obzira na to sa koje strane on dolazi“, ali su se i od njega čule izjave koje govore nešto drugo.

Tako je i na dan kada je poslednji puta bio izabran, 17. marta ove godine, upozorio svoje birače na opasnost od Arapa koji žive u Izraelu i koji „u čoporu jurišaju na glasačke kutije“. Tom izjavom izazvao je brojne kritike u inostranstvu, ali njegovu izbornu pobedu nije pomutilo ništa.

Od pripadnika njegovog koalicionog partnera, stranke Jevrejski dom, ne čuju se samo prikriveni, već i otvoreni rasistički, antiarapski i homofobni stavovi. Tako je i današnji izraelski ministar pravde Ajelet Šaked podigao prašinu u javnosti kad je 2014. na svom Fejsbuk-nalogu postavio citate jednog izraelskog autora koji palestinske mališane naziva „malim zmijama“, a opravdava se i bombardovanje civila na palestinskoj strani.

Nije isto koje je vere žrtva

Ni nakon tih najnovijih napada i ubistava ne čuje se samo ogorčenje. Tako stranački kolega ministra pravde i poslanik u Knesetu Bezalel Smotrih pozive na kažnjavanje počinilaca naziva „bizarnim, nedemokratskim lovom na veštice“. Od njega su se i ranije mogle čuti homofobne izjave pa je tako i Paradu ponosa nazvao „Paradom zveri“.

Ipak, i u okviru ekstremnih jevrejskih krugova postoji oštra granica prema kojoj nije isto ako je žrtva bio Arapin, pa čak i beba, ili je žrtva bila Jevrejka, makar i ona koja protestuje za prava homoseksualaca, objašnjava sociolog Aran: „Mnogi od njih nikada neće napasti nekog Jevreja. To je crvena linija koja godinama nije bila prekoračena.“ Ipak, i među njima ima onih kojima smeta takva seksualna sloboda, pa je tako taj incident izazvao i podelu u redovima radikalnih haredija, ultraortodoksnih jevreja. Aran ukazuje da „ogromna većina osuđuje taj događaj i smatra da su i krivi i odgovorni – barem tako izjavljuju u javnim nastupima“.

Slično je i u redovima izraelskih doseljenika i ortodoksnih nacionalista kada je reč napadu na palestinsku porodicu: „Većina osuđuje taj zločin i ubistvo bebe u Dumi. Ali ima i pojedinaca koji podržavaju počinioce“, objašnjava profesor sociologije. „Čini mi se da takva nasilnička dela slabe i čitav pokret jevrejskih naseljenika jer su neprihvatljiva za politički umerenije naseljenike“.

Da li će nešto da se promeni?

Sve u svemu, izraelska vlada zaista je najavila da će preduzeti konkretne korake i protiv jevrejskih ekstremista, baš kao što to radi protiv palestinskih. Tako je ove nedelje vlada donela odluku da i protiv jevrejskih stanovnika mogu da budu primenjene mere „protiv terorizma“ – što znači da sumnjive osobe mogu da budu uhapšen i saslušavane bez podizanja optužnice i prava na obranu.

Nema, naime, sumnje da su ti izlivi mržnje i nasilja duboko uznemirili izraelsku javnost: ovog vikenda na ulice je izašlo na hiljade građana, a na protestima u Tel Avivu okupljenima se obratio i Naser Davabše. On je ujak ubijene bebe i demonstrantima je poručio: „Zahtevamo da se okončaju patnje našeg naroda. Želimo da se vatra ugasi.“ Mesto na kome su protesti održani upravo je bivši Trg kraljeva. Danas se taj trg u Tel Avivu zove Trg Jicaka Rabina jer je tamo 1995, neposredno pre nego što je ubijen, on govorio o nadi da će konačno nastupiti mir.