Vreo je dan. Svetolilijska produžava levo, prema ulazu na groblje, a Hisarska uzbrdo, prema crkvi na vrhu grobljanske padine. A na raskršću je velika, ali pomalo rahitična drvena kapija.

Tu se ulazi u Spomen-park Revolucije, sagrađen 1971. Ceremonijalni put blagom padinom, u stvari obronkom leskovačkog brda Hisar, vodi ka stećcima, na kojima su ćirilicom ispisana imena antifašističkih boraca ovog kraja. Oko se potom zaustavi na kupastoj kamenoj figuri koja se usred amfiteatra izvija desetak metara iznad tla.

Na vrhu je bakarna kruna. Ili su to neolitske naušnice? Ili metalne suze? Ili antene za opštenje nepoznatom tehnologijom, sa nepoznatom civilizacijom, na nepoznatom jeziku?

Ovu amforu sa bakarnim insignijama moći i tuge, koje bacaju neverovatnu senku na travu, treba videti iz svih uglova. Odozdo, kada si kao čovek mali; izdaleka, kada okuplja kenotafe, njih 42,  kao pastirica ovčice; sa klupe pred amfiteatrom. Gledaš je, a ona kao da uzvraća pogled.

Umorni od gordog držanja neki su se stećci prućili u travu. Većina je još cela i dobro ukopana u zemlju. Hiljadu žrtava fašizma ovog kraja ovde imaju svoje svetilište. A vrhovni sveštenik ovog kulta – Bogdan Bogdanović – rođen je pre tačno sto godina, 20. avgusta 1922. u Beogradu.

Borac, erudita, sveštenik socijalističke avangarde

On je kao mladić mobilisan za Sremski front, a slobodu je dočekao kao ranjeni partizan i komunista. Dete vrsnih beogradskih intelektualaca, završava studije arhitekture.

Već prvi spomenik čije projektovanje mu je početkom pedesetih povereno, radikalno je odstupio od socrealističke norme. Od tada, pa do sredine osamdesetih, kada se suprotstavlja Slobodanu Miloševiću, on postaje međunarodno najpriznatiji memorijalni arhitekta Jugoslavije.

Profesor, pisac značajnih knjiga iz oblasti filozofije arhitekture, a potom, pod stare dane, i disident, pa emigrant.

Prisećam se svih Bogdanovićevih spomenika pred kojima sam ponekad zastajao još od detinjstva. Kameni cvet u Jasenovcu pred kojim stojim kao školarac. Slobodište, jednog leta sedamdesetih u poseti kod rodbine u Kruševcu. Ekskurzija do Mostara i, naravno, Partizansko spomen-groblje. Osamdesetih sam se jednom obreo i na Jasikovcu iznad Berana, tadašnjeg Ivangrada, pred Bogdanovićevom kupom koja se poput svemirskog broda spustila na proplanak među četinare.

I evo me sada ovde, pred „Boginjom pobede“ kako ljudi u ovom kraju zovu ovu magičnu figuru. Bogdanović ju je zvao „Šumska boginja“, a ostavio je svedočenje o tome da je u nju ugradio fascinaciju jednom devojčicom koja ga je podsetila na balerinu Anu Pavlovu. Ovakvi tragovi inspiracije ponukali su tumače Bogdanovićevog dela, da njegove spomeničke komplekse nazovu „arihitekturom zamrznutog pokreta“.

Osma sednica – razlaz sa iluzijama

Mada je Srpsku akademiju nauka i umetnosti napustio još 1981, Bogdan Bogdanović je na nagovor partizanskih drugova, pristao da bude gradonačelnik Beograda – od 1982. do 1986. Žalio se da je bio sputan realnim i ideološkim koridorima, drugi su mu zamerali da nije uradio mnogo. On je kraj političkog mandata dočekao sa olakšanjem.

Pošto sam upravo u godinama kada je Bogdan Bogdanović bio prvi čovek grada kao sarajevski student rado i često boravio u Beogradu kod jedne beogradske studentkinje, osećam da sam povremeno kao mali statista učestvovao u istoj priči čiji je veliki narator bio Bogdanović.

A onda je u jesen 1986. došla čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Bogdan Bogdanović je za vreme sednice bio na putu u inostranstvu.

Kada se vratio, bio je potpuno zatečen dobro pripremljenim partijskim pučem Slobodana Miloševića. Proučio je zapisnike sa sednice i došao do zaključka da je na delu „postmoderni staljinizam“.

Kasnije će reći da ga je „jezik te sednice porazio; to je bila neka opaka regresija, zastrašujuće vraćanje na staljinističke govorne matrice… Ali u našoj balkanskoj varijanti i sam neuništivi duh staljinizma pomalo je kao iz Nušića, dakle palanački je i ćiftinski.“

Bogdanović piše pismo od šezdesetak strana Centralnom komitetu čiji je i sam član. To pismo je izazvalo gnev Miloševićeve slavodobitne frakcije. Bogdanović pod stare dane postaje disident.

Docnije će zabeležiti: „U svom shvatanju kompleksnog, komplikovanog antropološkog komunizma, u koji sam verovao, ostao sam dosledan, ali nisam razumeo u kojoj meri je to samo moja predstava, lična iluzija, fikcija...“

Muve koje nisu postale pčele

Bogdan Bogdanović je među prvima u Beogradu postavio pitanje zašto je u vreme kada su drugi narodi u Evropi osvajali slobodu, njegov narod većinski srljao u katastrofu. Odgovore nije tražio samo na polju pogrešnih političkih odluka pogrešnih aktera, mada je sve to žestoko kritikovao.

On je pokušao da shvati i opiše kulturni obrazac na kojem počivaju uspešna demagogija, nasilništvo i ratobornost jedne politike. U nedovoljno obrazovanim aparatčicima video je jedan od kobnih faktora neshvatanja istorijskog trenutka: „U Beogradu je posle rata važio vic: nema više muva – otišle su na kurs za pčele. E, te muve koje nisu postale pčele, postale su posle naša zla sudbina.“

Te muve su – usudio bih se da dodam – postale one podguzne Miloševićeve muve (a on ih je proglasio pčelama) u politici, medijima, mesnim zajednicama i skupštinskim klupama, koje su od njega napravile plebiscitarnog autokratu. A opozicioni šovinisti nudili su, prema Bogdanoviću – više istog:

„Zato su antikomunisti samo boljševici okrenuti naglavce. Jednostavno, kao slepi miševi kad spavaju: glava je dole, ali apsolutno sve je ostalo isto. Čak ostaje isti stil, ista vehemencija s kojom se stvari napadaju i brane, isto osećanje superiornosti, uverenje da iza njih stoji vera, ideologija, koja im daje pravo da agresivno brane svoje ideje i da ruše tuđe. Mentalni, karakterološki tip se nije promenio, samo je dobio drugi znak.“ 

Zemlja svezana u mrtvi čvor

Bogdanović je, pozivajući se na francuskog antropologa Lisjena Levi-Brila i njegovo istraživanje „primitivnog mentaliteta“ došao do zaključka da u osnovi jugoslovenske drame stoji „drama nemoći da se izađe iz slatkih snova o homogenom, o monolitnom svetu“. Takva drama je „tipična je za sve `prelogičare` davnašnje, kao i današnje“.

„Jugoslaviju vidim kao bogatu stilsku polimorfiju“, znao je reći. Gradio je u toj zemlji spomenike koji se nisu sviđali partizanskim partijskim kadrovima jer na njima nije bilo petokraka. Nisu se sviđali nacionalistima zbog njihove univerzalnosti, kriptičnosti, nedostatka rodoljubive patetike.

Ali su ti kameni cvetovi, stećci, šumske boginje, od Bogdana Bogdanovića napravili međunarodnu zvezdu memorijalne arhitekture. Lend art, arhaični, protobalkanski motivi, sjedinjeni sa nadrealističkim impulsom iz mladosti, kada je kroz kuću njegovih beogradskih roditelja prodefilovala ukupna ekspresionističko-nadrealistička elita tadašnjeg vremena – od Marka Ristića do Miroslava Krleže – sve ovo su postale komponente njegovog osebujnog postupka.

On je arhitekturu shvatao kao primenjenu antropologiju. „Ja sam se vraćao na te prastare forme jer su one mogle da nas objedine.“

Bogdanović je bio skoro renesansno širok čovek, umeo je i sa kamenom i sa rečima. Kada se pokušava odrediti da li je Bogdanović bio graditelj koji piše ili pisac koji gradi, obično se citira njegova izreka: „Pisao sam da bih umeo da gradim, gradio sam da bih umeo da pišem.“

Ali krajem osamdesetih godina prošlog veka, reči, makar uklesane u kamen, nisu mogle nadjačati ratne bubnjeve.

Protiv rata

Još aprila 1990. Bogdanović je jasno video šta će sukob hipnotisanih gomila doneti njegovom delu: „Onda će doći jedan drugi talas, vrlo ozbiljan i težak, talas antikomunističke histerije, pa će nekome pasti na pamet da neke od tih spomenika skida i ruši. A posle, što fizički preživi, dalje će se vrednovati imanentnim vrednostima. Onda će forma kao forma ostati da živi.“

Od preko dvadeset spomen-parkova i memorijalnih krajolika koje je oblikovao, neki od najpoznatijih su oskrnavljeni i uništeni. Svake godine se makar jednom nasrće na njegov „Grad mrtvih” u Mostaru. U Vukovaru je još početkom rata u Hrvatskoj mina iz srpskog minobacača pronašla njegov spomenik srpskim žrtvama u Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

„Delije očito nisu razmišljale u šta tuku i zašto“, prokomentarisao je tada Bogdanović gorko. Spomen-park na vukovarskom Dudištu je pre nekoliko godina delimično obnovljen na insistiranje srpske zajednice. Ali skoro svake godine ga grafitima punim mržnje prekriju novoustaški vandali.

A Bogdanovićevi baštinici? U Srbiji jedva da ih ima. Bogdanović je te osme decenije prošlog veka u selu Mali Popović osnovao arhitektonsku školu. Ona je zapustela i devastirana još početkom devedesetih jer je Bogdan Bogdanović 1993. otišao iz Beograda da bi u Beču 2010. umro kao emigrant.

Humor na temelju zajedničke bede

Još 1983. je u intervjuu koji je dao NIN-u ukazao na mogući obrazac ponašanja koji bi – kada ga posmatramo iz današnje perspektive – da je zaživeo, možda sprečio krvoproliće devedesetih. I koji, bi, ako bi se ozbiljno radilo na njemu, možda mogao sprečiti dalje autodestruktivno ponašanje unutar tribalnog obrasca prerušenog u nacional-patriotizam:

„Treba sve umeti razumeti; treba umeti uvažiti i ono što je emocionalna memorija nekog drugog, nekog tu, pored nas. Najzad, smatram da i sebe same i one druge oko nas treba umeti prihvatiti sa blagom dozom čovekoljubivog humora. Jer, sve te mnogobrojne tradicije (junačke tradicije) našeg podneblja, simultane tradicije – sklapaju se u zajedničku sliku ljudske drame u redosled slika velikih iskušenja, teške istorijske bede koja je uglavnom bila zajednička za sve naše jugoslovenske, pa i balkanske sredine.“

Ratovi devedesetih za njega su bili, bez sumnje, nulti civilizacijski stepen ovog podneblja: „Taj poraz, taj moralni poraz srpske nacije će i naši unuci i praunuci morati da ispaštaju.“

On je, u maniru intelektualnog džentlmena, obavljao prevashodno seciranje srpskih zabluda, prepuštajući zablude okolnih naroda skalpelima njihovih intelektualaca.

Testamentarno zvuče reči iz jednog intervjua datog Zagrebačkom Startu krajem 1988: „Neka se vidi da, nažalost, nisam proživeo život samo u svetu zaludne mistrije i pod njenim zakonom, nego i u jednom drugom i drukčijem svetu, u kome sam čak bio i gradonačelnik jednog zalud-grada.“

Kamen te gleda

Iz njegovog davnog pisma upućenog članovima Centralnog komiteta saveza komunista Srbije kao iz zametka, rodila se knjiga „Mrtvouzice“. Naveo je da je naziv našao u Vukovom rečniku – tamo ona označava čvor koji se ne može odrešiti.

U taj čvor je, po svemu sudeći, Srbija svezana decenijama, sve do danas. Zato se njen manji deo rado priseća stotog rođendana Bogdana Bogdanovića, dok većina najvećeg graditeljskog pesnika sećanja kažnjava – zaboravom. Možda zato jer je među prvima prepoznao i imenovao „civilzaciju laži“ i „medijski fašizam“.

Preostali Bogdanovićevi artefakti memorijalne kulture deluju danas kao svetilišta izumrle civilizacije. Usamljeni kenotafi kojima malo ko prilazi. U Leskovcu sam se uverio da je na takvim mestima lakše naći metafizički mir nego u mnogim bogomoljama prepravljenim jeftinim simbolima.

Osvrnemo li se oko sebe i pogledamo li novokomponovane spomenike, jasno će nam biti da forma – bolje reći formula – koju je pronašao Bogdan Bogdanović ostaje estetski nadmoćna u odnosu na sav nacionalni spomenički kič. Stari majstor je bio vrhunski medijum između nas i naših mrtvih. „Kamen te našim očima gleda“, urezano je u kenotaf sred leskovačkog spomen-parka.

Dok se sporim korakom vraćam ka mestu razilaženja Svetoilijske i Hisarske, kao da osećam taj pogled na potiljku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.