„Svako oštećenje nekog kulturnog dobra, ma kom narodu pripadalo, znači oštećenje kulturne baštine celog čovečanstva...“ Tako je 1952. zapisano u Haškoj konvenciji o očuvanju kulturne baštine u oružanim konfliktima.

Nedavna presuda grupi hrvatskih političara i oficira u Hagu donela je sa sobom i kuriozitet koji je medijski skrajnut spektakularnim javnim ispijanjem otrova jednog od osuđenika. Sudije su potvrdile učestvovanje ratnih vođa bosanskohercegovačkih Hrvata u udruženom zločinačkom poduhvatu, ali je po njima Stari most, Hajrudinov dragulj, bio „od ključnog značaja za vojne aktivnosti" te je kao takav bio legitiman vojni cilj. Poništen je deo prvostepene presude kojim se čin rušenja označava kao „bezobzirno razaranje".

Dakle, prilikom rušenja mosta radilo se o „obzirnom“, uviđavnom razaranju, o legitimnom rušenju kulturnog nasleđa čovečanstva. E pa, dragi Hercegbosanci, niste, doduše, imali pravo da ubijate i proterujete ljude, ali ste imali pravo da rušite sopstveno, svetsko kulturno nasleđe.

Po čemu je takva presuda apsurdna? Ako je Stari most legitimni vojni cilj, onda se granica između varvarstva i civilizacije zahvaljujući haškim sudijama neočekivano pomera u korist varvarstva.

Podsetimo, Sinan, inače učitelj Hajrudina, čoveka koji je izgradio Stari most, bio je najveći osmanski graditelj. Njemu pripisuju i Mehmed-pašin most preko Drine u Višegradu. 1914. je austrougarska vojska u povlačenju razorila tri luka te svetski poznate ćuprije. Tada doduše još uvek nije bilo Konvencije koja bi pokušala da zaštiti lepotu od generalske logike, ali u našim očima više od veka kasnije to jeste jednako varvarski čin kao i onaj iz novembra 1993. Nije rezon sirove sile nov na svetu.

Želimo li razumeti smisao dela presude koji legitimiše rušenje lepih mostova moramo napraviti razliku između pojmova „legitimno" i „legalno".

Legalno je sve što nije ilegalno, dakle nezakonito. A legitimno je ono što zakonski oportuno, ali i opšteprihvaćeno.

Legalistički tumačiti ovu presudu značilo bi ići krivim paragrafom protiv opšteprihvaćenih moralnih načela ljudske zajednice. Recimo, varvarski je bombardovati Dubrovnik. Varvarski je srušiti Vukovar. Varvarski je gađati voz pun civila na mostu u Varvarinu. Naposletku – varvarski je srušiti Stari most.

Sud je možda mogao da govori o „legalnom vojnom cilju“, ali moralnu, političku, vojnu legitimaciju rušenju ne može dati nikakav belosvetski sudija, makar sedeo i u Hagu.

Zamislimo nekoliko scenarija po istom paragrafu.

Postavi neki idiot, recimo, snajper na Tadž Mahal, a indijska vojska rokne raketama kupolu koja se uruši u sebe – legitimni vojni cilj. Padne na pamet nekome da najstariji most u Parizu, Pont Neuf, zauzme za terorističke potrebe, a francuska policija zamoli francusku vojsku da raketira „legitimni vojni cilj" u ratu protiv terorizma. Pa se na ekranu francuskih bombardera pojavi prvo onaj kvadrat za targetovanje, potom raketa koja njuškom juri ka mostu, a onda prekid filma. U materinu odu i most i teroristi i konvencija o očuvanju kulturnog nasleđa.

Ili, severnokorejski komandosi okupiraju Kip slobode. Američka administracija po kratkom postupku i bez griže savesti pošalje jato dronova, nastane pravi vatromet iza kojeg od nacionalnog simbola ostane samo postolje. U toj generalskoj hermeneutici Bertoldijevo patetično delo Lady Liberty pod privremenom okupacijom postaje tek mostobran za moguću veću invaziju, pa je sledstveno tome – legitimni vojni cilj.

Međutim, ni crnohumorni pristup ne daje odgovor na nešto što me kopka. Nije li je ova presuda preventivnog karaktera? Hoće li ona obezbediti dalji legitimitet svim bahatim generalima kada im se napne da ruše ono što nisu gradili?

Nisu li oslobađajuće presude hrvatskim generalima, optuženim svojevremeno za zločine u „Oluji“ pa i poklanjanje slobode Perišiću makar delimična potvrda implicitnog stava međunarodnog pravosudnog aparata da ljude koji su na visokim vojnim školama izučili zanat efikasnog ubijanja ne bi trebalo previše vidljivo kriminalizovati i stvarati presedane? Možda zato što bi tipovi sa najvećim „čvarcima“ širom sveta mogli biti izloženi neviđenom pritisku da prvo dobro razmisle pre nego uzviknu „pali!"

Česta zloupotreba civila u ratu – najbolji primer je snajperista na krovu bolnice – ne može da opravda nesrazmernu reakciju. Haubica ne pronalazi snajperistu već bolnicu. Niko to ne može nazvati legitimnim. Snajperista krši pravo i običaje ratovanja jer privlači paljbu na bolesne i ranjene, ali general koji naredi granatiranje bolnice čini zločin protiv čovečnosti. Uz sve to, on nije samo nečovečan, već je po merilima medijske civilizacije i poprilično glup.

Vratimo se Starom mostu. On je ponovo izgrađen. Nije to loše, makar se radilo o replici Hajrudinovog luka. Za onaj stari luk koji se devedesetih strovalio u Neretvu legenda kaže da su u godinama gradnje 1555/56. njegovi elementi lepljeni smesom od jaja i meda.

To nije bio most već okamenjeni orijentalni kolač.

Nema te nacionalne, vojne ili domoljubne logike koja bi bila iznad prava naše dece da gradove poput Mostara pamte po starim lukovima koji čudesno spajaju obale, a ne po njihovim rušiteljima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android