„Ovde ima 40 stepeni, pomerimo se malo u hlad.“ Simon i Ane-Silje sa svoja dva sina od 6 i 12 godina od sredine marta žive u oazi palmi pored Tafraoute, mestašca na jugoistoku Maroka. Tamo je parkiran njihov kombi za kampovanje. Sada su tamo sami. Do pre nekoliko dana u senci palmi bilo još desetak takvih vozila. Ali svi drugi su otišli. Nemačka ambasada organizoala je trajekte za Đenovu ili Malagu. Simon i Ane-Silje odlučili su da ostanu.

„Ne žuri nam se, verovatno ćemo pričekati da se granice ponovo otvore. Karte za trajekte koje je organizovala ambasada su preskupe. Kad smo dolazili, platili smo kartu 100 evra, a sad sam čuo da su karte i do 1.500 evra“, kaže Simon. Cena varira u zavisnosti od toga da li ambasada uspeva da organizuje trajekt koji već prevozi neku robu ili je brod prazan. Simon und Ane-Silja čekaju na prevoz koji su u stanju da plate.

Porodica se u međuvremenu snašla. Lokalno stanovništvo ih snabdeva vodom, donose im hranu, pa čak i sveske za školu. U mestu postoji čak i jedna picerija. „Ne možemo da se požalimo, dobro nam je“,kaže Simon.

Od turista do stalnih kampera

U Maroku trenutno oko 4.000 turista iz Evrope čeka na povratak kući. Većina ih je tu u svojim kamp-vozilima. Putovanje kroz zemlju je zabranjeno, a avionskih i brodskih linija nema već nedeljama. Vanredno stanje je produženo do 10. juna.

Zimi je Maroko omiljeni cilj evropskih turista – u velikoj meri baš kampera. Ima posebno mnogo Nemaca - oni vole da zimske mesece provedu pod marokanskim suncem. Ali ove godine je, zbog korone, ta sunčana zemlja za mnoge postala zamka.

U Maroku je 20. marta proglašeno vanredno stanje. Granice su takoreći preko noći – zatvorene. Ostaviti vozilo tu i vratiti se nekim avionom koji je organizovala ambasada – to za većinu nije bila opcija. I tako su ostali. Poput Simona i Ane-Silje, oni sada žive u uslovima vanrednog stanja. To pre svega podrazumeva zabranu kretanja. Kada Simon želi da ode u selo koje je udaljeno dva kilometra, za to mu je potrebna posebna dozvola seoskog starešine. Vožnja putevima je zabranjena.

Nemačka ambasada u Rabatu pomaže koliko može. Od sredine marta 5.000 Nemaca prevezeno je u domovinu. Mada je zvanična akcija povratka turista okončana, ambasada se i dalje trudi da pomogne onima koji su preostali. Tokom maja su dva broda isplovila za Nemačku, a organizovana su i četiri leta. „Još ne znamo koliko tačno još ima nemačkih građana u zemlji, jer ne postoji obavezno registrovanje. Ali mi se i dalje trudimo“, kažu u Ministarstvu spoljnih poslova.

Maroko na ivici ambisa

Za Maroko je pandemija korone prava katastrofa. Ekonomska šteta je ogromna. Pola miliona ljudi živi direktno od turizma, i oni trenutno ne zarađuju gotovo ništa. Od ukupno 4.000 zvanično prijavljenih hotela, kampova ili manjih prenočišta, početkom maja je bilo otvoreno samo 520. Turizam je za Maroko druga najvažnija privredna grana – on pokriva oko 11 odsto ukupnog državnog budžeta. Svake godine zemlju poseti oko 11 miliona turista, od toga 80 odsto iz Evrope.

Murijel Brunsvig obožava Maroko i veoma je zabrinuta. Ta Nemica već 20 godina ima turističku agenciju za putovanja po Maroku, a o toj zemlji je objavila i više turističkih vodiča. „Na sreću postoji državni program pomoći, ali to na kraju neće biti dovoljno za sve. Većina ljudi ovde živi od danas na sutra, nemaju neke rezerve. Ja doduše trenutno ne mogu da zamislim kako bi strogi higijanski kriterijumi tu mogli da se primene, ali ako se turizam uskoro ne pokrene, mnogi u zemlji to neće preživeti.“

Brunsvigova se nada da će se pronaći neko rešenje. Ona sama pomaže koliko može i ne traži da joj njeni partneri u Maroku vrate novac koji im je već uplatila za ture koje sada ne mogu da se realizuju. „Njima je mnogo gore nego meni. Oni nemaju ušteđevinu, a moraju da hrane velike porodice.“ Svi se nadaju da će se turisti uskoro vratiti, ali kada će to biti, to za sada niko ne može da prognozira.

I mada im osnovne stvari ne nedostaju, Simon i Ane-Silja planiraju uskoro da ipak krenu na put. U međuvremenu su dobili dozvolu marokanskih vlasti da napuste kamp i krenu putem ka severu, u pravcu Tangera. Tamo postoje trajekti do španskog kopna. Do tamo ima 900 kilometara. To je poslednja prilika da još malo vide Maroko, pre nego što ih brod preveze ponovo u Evropu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android