Prijateljski – tako je, priča se, predsednik Redžep Tajip Erdogan u ponedeljak (23.5.) primio u Istanbulu nemačku kancelarku Angelu Merkel. To je prava umetnost, jer je njegov savetnik Jigit Bulut pre sastanka s kancelarkom otvoreno u intervjuima pretio da bi Turska mogla da odustane od sprovođenja dogovora s Evropskom unijom ukoliko se njegovoj zemlji u predstojećim razgovorima ne izađe u susret.

Turska puca od snage – te izjave mogu se možda shvatiti i kao iracionalne, ali za Merkel je to jednostavno realnost koju je već odavno morala da primi k znanju. Njoj je Turska potrebna, u ovom trenutku dogovor sa Erdoganom u izbegličkoj politici nema alternativu. Erdogan to zna i s užitkom slavi svoju novu moć.

Za to postoje i primeri, vidljivi svakodnevno: pravosudni rat protiv nemačkog satiričara Jana Bemermana (i brojnih drugih), hapšenja novinara, ukidanje imuniteta kurdskim poslanicima u turskom parlamentu kako se i oni strpali u zatvor…

Već je spremna pozornica i za sledeći Erdoganov adrenalinski nastup: početkom juna u Bundestagu će se raspravljati o rezoluciji o turskom genocidu nad Jermenima i već sada se sa priličnom sigurnošću može očekivati sledeći izliv besa. Erdogan sve to naravno ne radi samo sa ciljem da bi razljutio Nemačku i druge članice EU, ali Merkel mu je u politici prema izbeglicama dala dodatnu moć. A neko kao što je Erdogan, ne okleva da tu moć i iskoristi.

Simbolika za nemačku publiku

Za publiku kod kuće, Merkel se u nedjelju, već na početku posete Istanbula, sastala s predstavnicima civilnog društva – ali ne i sa kurdskim predstavnicima i progonjenim novinarima. U intervjuima je izrazila zabrinutost zbog polarizacije političke situacije u Turskoj i odmah na brzinu dodala kako ne odustaje od dogovora u vezi s izbeglicama.

I šta sad? Nakon razgovora s Erdoganom jasno je samo da taj susret nije mogao da razjasni sva otvorena pitanja. I da je vrlo neizvesno da li će 1. juna zaista biti liberalizovan vizni režim za turske građane. Ali to smo znali i pre sastanka u Istanbulu.

Samo interesi

Već je mnogo toga napisano o tome kako se Merkel „predala“ u ruke egocentričnog turskog predsednika. Kancelarka nije preterano romantična, ona se ne libi ni vođenja politike čiji je cilj ostvarivanje sopstvenih interesa, a njena trenutna računica glasi: šteta koja nastaje ako propadne dogovor sa Erdoganom, veća je nego gubitak verodostojnosti do kojeg je već došlo – zato što i dalje prijateljski razgovora s vlastodršcem u Turskoj.

To možda zvuči cinično, ali je trenutno možda jedino što kancelarki preostaje. Ako propadne njena evropska izbeglička politika (ili bar ono što je od izvornog plana još preostalo), onda je ugrožen i njen položaj u Nemačkoj. A to ona, nakon deset godina provedenih na kancelarkoj dužnosti, jednostavno ne želi da doživi.