„Karavan je moja poslednja šansa“
16. novembar 2018.
Maribel Ponse Hernandez, 46-godišnja samohrana majka, ima poruku za Donalda Trampa. Sedi u pretrpanom šatoru usred stadiona u Meksiko Sitiju i poručuje: „On je uvek živeo u izobilju i zato na nas gleda sa visine. Ali ja ga ne osuđujem. Bog će da se pozabavi njime“.
Maribel je na put krenula iz Hondurasa sa četvoro maloletne dece. Deo je migrantskog karavana od 5.000 ljudi koji se uputio ka granici sa SAD. Američki predsednik Donald Tramp zapretio je da će ih tamo dočekati sa 15.000 vojnika. Istovremeno, izdao je saopštenje kojim se isključuje mogućnost pružanja azila ilegalnim useljenicima.
Muke za Maribel Ponse Hernandez počele su pre tri godina kada joj je umro muž, zaražen HIV-virusom, a koji je preneo i na suprugu. Lekovi koje koriste zaraženi tim virusom u Hondurasu su retkost. „Želim bolju budućnost za svoju decu. Krenula sam na put jer sam hrabra. U Hondurasu više nismo mogli da plaćamo ni stanarinu“, priča Maribel kroz suze.
Karavan kao jedini izlaz
Nemiri nakon izbora u Hondurasu dodatno su zaoštrili bezbednosnu situaciju u toj zemlji. Karolina Himenez iz „Amnesti internešenala“ smatra da o stepenu nasilja u centralnoj Americi ne svedoči samo stopa ubistava. „Najveća opasnost su bande koje kontrolišu čitava područja. Ali i upletenost države u nasilje. Sve to je koktel koji stanovnike tera u bekstvo“, kaže Himenezova.
I porodica Hernandez iskusila je nasilje na sopstvenoj koži. Najmlađi sin je pretučen na demonstracijama, najstarija ćerka napadnuta i opljačkana. Iz straha za decu, Maribel Ponse Hernandez im nije dala da napuštaju kuću. Ali ona sama sa HIV-om, povišenim pritiskom i dijabetesom više nije bila u stanju da prehrani porodicu. I uprkos tome što je kod kuće morala da ostavi jednog sina, koji je srčani bolesnik, Maribel se odlučila na odlazak u nepoznato. „Glad nas je naterala na odlazak. Karavan je bio moja prilika“.
Preko Gvatemale i brda i reka, bežeći od policije, porodica Hernandez je 19. oktobra stigla do meksičke granice. Zajedno sa još oko 4.000 ljudi. Meksička policija dočekala ih je suzavcem i pendrecima.
Opasnost od zlostavljanja
Nakon što je zbog niskog nivoa šećera u krvi završila u bolnici, odvojili su je od dece. Posle su se zajedno našli u pritvoru za deportaciju. „Nisu nam dali da izađemo, to je bilo strašno iskustvo.“.
Humanitarne organizacije kritikovale su meksičke vlasti ukazujući da je samo u pritvoru u Tapačuli bilo preko 2.000 migranata, od čega oko 30 odsto dece. „Vlasti su reagovale isključivo prisilnim merama“.
Porodica Hernandez na kraju je dobila privremenu dozvolu boravka u Meksiku. Majka je počela da pere veš ostalim migrantima, ćerke su se zaposlile u jednoj radnji sa tortiljama. Ali kada je vlasnik odbio da ih isplati, Hernandezova je donela odluku da je vreme za novi polazak. „Kao migrant, kome da se požališ? Samo žele da te iskoriste.“
Spremna na svaki posao
Uz pomoć lokalnog sveštenika, porodica Hernandez pronašla je način kako da se priključi karavanu. Prošle sedmice stigli su u glavni grad Meksika i tamo su lepo dočekani: pružena im je besplatna medicinska i pravna pomoć, a lokalno stanovništvo pomoglo im je odećom i hranom. Ali i pored toplog prijema, Maribel Ponse Hernandez želi dalje na sever. „Nisam krenula na put da bi uzimala milostinju. Želim da radim, hoću bolji život. Ne želim da spavam gladna u prašini kao tamo odakle smo došli“.
Poslednja etapa puta, 2.800 kilometara do Tihuane, ujedno je i najopasnija. Tim delom Meksika vladaju narko-karteli. Meksičke vlasti ukazuju da je više od sto migranata, među kojima ima i dece, nestalo iz karavana. Sumnja se na lokalne kartele. „Meksiko je opasna zemlja kada si na putu i iako postoji određena zaštita kada si u velikoj grupi, to ne znači da žene i deca u Meksiku nisu suočeni s nasiljem“, kaže predstavnica „Amnesti internešenela“.
I uprkos opasnostima, Hernandezova je odlučila da nastavi. „Želim da znam kako će ovo da se završi. Da možemo da kažemo: hvala Gvatemalo, hvala Meksiko. Svako od nas u ovom karavanu ima svoju priču“.