Spadam u one koji su uživali gostoprimstvo JNA, koju će kasnije CNN redovno belosvetski zvati đi-en-ej. Sad će gospođe i gospođice sigurno biti na rubu odluke da prestanu s čitanjem. Jer kada se (među muškarčinama) tako počne, onda gotovo sigurno (opet) dolazi „jedna od onih" priča iz vojske. Makar njima za utehu i kao fusnota, možemo otkriti tajnu: postoje samo dve vrste tih priča. Verzija jedan: bilo je gadno, ali sam bio pametan pa sam se izvukao (smart-guy priča). Inačica dva: bilo je gadno, ali ja sam izdržao (tough-guy priča).

Kao česti posetilac vojnog stacionara (to je sad moja priča u tonalitetu verzije jedan), tamo sam mogao naći čitav niz letaka gde se mladi vojnici i zdravstveno obrazuju o nevoljama koje ih mogu mučiti. O svrabu, vašima, letak o polnim bolestima je obično bio razgrabljen. Bio je jedan i o „psihološkoj" pomoći.

Šta god mislila nekakva oficirčina koja je pisala taj letak, već na početku stoji rečenica koja je sažetak čistog horora vojničkog života. Ona glasi: „U JNA nikad nisi sam." Možete li zamisliti veće sreće? Čak i dok pokušavate da obavite svoje na čučavcu i bez obzira koliko smrdilo iz njega, neće proći dugo dok na vrata ne počne da lupa sledeći kandidat. Vaš drug. Nigde i nikad niste sami. Dvanaest meseci.

Možda je problem u meni...

Možda je to i moj PTSP, ali svakog karnevala ovde, u Kelnu, setim se letka iz stacionara. Jer verovatno je moj problem što nemam neku posebnu potrebu da u neko doba navučem kostim i pretvorim se u fudbalsku loptu. Vreću prženih krompirića. Svetionik. Bačvu piva. U principu sam odrastao u uverenju da nije loše potražiti stručnu pomoć psihijatra ako kostimom odjednom želite da budete nekog drugog zanimanja. Pčelica Maja. Dinosaurus. Gljiva. Banana.

Lakši slučajevi poput Supermena, gusara, princeze ili robijaša se verovatno mogu rešiti i ambulantnom terapijom. Po mogućnosti ne kod drugog pacijenta koji je navukao kostim lekara. Iako i ja rado priznajem da – u određenim okolnostima i u određenom lepšem društvu – može biti veselo igrati se doktora.

Ali karneval je čista i potpuna suprotnost takvih intimnih trenutaka. Tim više što se on ovde po pravilu održava s tipičnom nemačkom disciplinom. Već u četvrtak (to je bilo prošle sedmice) i na određeni znak, svi moramo biti veseli! Tri, dva, jedan, idemo! Pesma! Jer kad ide mali doboš, onda smo svi spremni. I kročimo kroz grad i svako kaže Kölle Alaaf! Ti tamo, što si ozbiljan? Kad te opalim po labrnji, videćeš odmah kako ćeš pucati od veselja!

Gde je to besplatno pivo?

Čak i ako vam je dan ranije umrla gospođa majka, u ovom gradu u tim danima je to tragedija samo iz jednog razloga: sada ona neće moći da uživa u karnevalu. Ali to ne spašava i vas. Teror se nesmetano nastavlja i sledećih dana i noći: Popij još jednu s nama, ne postavljaj se tako, samo tu stojiš čitavo vreme. Ako i nemaš novca, to je svejedno, popij s nama i ne brini o tome. Iako je ta pesma (Drink doch eine met) svojevrsna himna karnevala u Kelnu i ona je fake baš kao i kardinal ili Kleopatra koje ćete sresti u prodavnici. Još svet nije video tu dobru gostioničarsku dušu koja će vam dati besplatno pivo, ali vam ga svako želi prodati. Pivo možete kupiti i tu, u crkvi kod mene. Župnik barem kaže da je pravi, iako je protestantski. Ali i on ne bira sredstva da makar supite duše dovede u svoj hram Božji.

I za vreme karnevala nigde i nikad niste sami. Usred noći se smatra ljudskim pravom da vam urlaju pod prozorom. Nema tako mirnog i zabitog kutka u gradu gde nije verovatno da ćete zagaziti u nečiju bljuvotinu. Gradske redare uopšte nema smisla zvati: polovina njih ionako teturaju po gradu obučeni kao mobilni telefon ili u najboljem slučaju medved ili Indijanac. A druga polovina nema nimalo razumevanja za takve asocijalne hulje koje se još i bune. To je otprilike kao da ste u JNA zvali vojnu policiju ako se neka oficirčina drala na vas.

Kako preživeti?

I tu onda postoje samo dva moguća rešenja: varijanta dva (tough guy) – popiti šest, sedam, osam piva i urlati pod tuđim prozorima. Valjda nemate toliki maler da se ispovraćate baš pred svojim vratima. A ako to i jesu vaša vrata i to je dobra vest: našli ste ih. I protiv tradicionalne karnevalske muzike donekle pomaže alkoholna barijera. Pogotovo ako je jedina alternativa pravovremeno izbušiti sebi bubnu opnu.

U Keln za svaki karneval dođe oko dva miliona turista iz bliže i dalje okoline da bi se nalokali. Možda čak i uhvatili nešto što nakon desetog piva barem izgleda kao osoba željenog pola. Ali budimo realni: romantična noć se često tek svodi na zajedničko hrkanje pod stolom gostionice.

Na drveća vi majmuni, šuma će se pomesti, šuma će se pomesti, šuma (će se) pomesti. Na drveća vi majmuni, šuma će se pomesti i neće se razmišljati. Hej ti tamo momak! Niti piješ, niti pevaš! Nemoj da ti ja dođem tamo, odmah ćeš propevati kao slavuj! Idemo! Svi veselo! Pesma! Sa bubnjem, bubnjem, bubnjem, sa bubnjem, bubnjem, bubnjem, sa bubnjem, bubnjem, bubnjem, idemo kroz četvrt, sa bubnjem, bubnjem, bubnjem, sve dok te ne pronađem. I kažem: Nikad više karneval, nikad više crveno i belo (boje grada Kelna) nikad više karneval – bez tebe.

Varijanta smart guy se tu definitivno svodi samo na jedno: pametniji popušta. Bolje časno povlačenje nego nečasni poraz. Dezertere na sreću ne streljaju, niti ih teraju pred sud. Najmanje stotinak hiljada građana Kelna u ovo doba zato redovno pobjegne glavom bez obzira.

Zato i za mene važi: Nikad više karneval – bez tebe, moja avionska karto.