Zigmund Frojd je govorio o melanholiji kao dubokom bolnom neraspoloženju i nezainteresovanosti za spoljašnji svet, gubitku mogućnosti da se voli, i nemogućnosti da se ostvari bilo kakav učinak.

Melanholija kao crni oblak prekriva evropsku istoriju i pojavljuje se na velikim istorijskim raskrsnicama epoha, a nad ljudskom dušom lebdi kao zlokobna, nesrećna senka.

Istraživači koji se bave klimom došli su do čvrstog zaključka da takozvano "malo ledeno doba" koje je trajalo do 1585 do 1597, kada uopšte nije bilo leta, prouzrokovalo je melanholiju u do tada nevidjenim razmerama. U to vreme došlo je do ogromnog broja samoubistava.

Melanholija u svojoj najlepšoj formi - u umetnosti. 

Poznavalac nemačke duše

Kaspar David Fridrih smatra se slikarem koji je možda najbolje poznavao setu nemačke duše, i kao takav magnetski privlači publiku. Jedva da neko može da ga nadmaši. 

Dela Kaspar David Fridriha dočaravaju bezdan. Pogled uprt u platna njegovih slika otkriva crno more, nasukane brodove u večnom ledu, mračne jele i zakržljale ruke koje dodiruju jajašca u gnezdu.

Fridrihov najbliži duhovni srodnik je pustinjak, jer je usamljenost njegov najdraži životni izbor, a on jedan dostojni pretstavnik melanholije, a ne romantike. Romantika kao umetnički pravac ogleda se u različitim umetničkim formama; slikarstva, poezije, veselih priča, i u tom periodu su nastala vredna dela. Ali mentalni osnov romantike ostaje stvaralaštvo tipično za preokret epohe.

Kaspar David Fridrih, rodjen je u Grajhsvaldu 1774. kao šesto dete u porodici. Majka mu je umrla kada je imao 6 godina. Samo petoro od devetoro braće i sestara prežvljavaju.rane godine. Kaspar David je imao 13 godina kada je stradao njegov godinu dana mlađi brat Johan Kristofer koji je doživeo srčani udar pokušavajući da ga spase da se ne utopi u reci Elbi. Zbog toga je on od rane mladosti imao osećanje krivice. Osećanje tuge stalno ga je pratilo u životu, i on je uvek imao pogled okrenut ka svom unutrašnjem biću.

Paradoksalno je to što bi čovek pomoću njegovih slika mogao da se nadje na divnom putovanju kroz Istočnu Nemačku na početku 19. veka od Rigena do Rizengebirge.

Kaspar David Fridrih bio je slikar dubokih osećanja, što pokazuju njegovi pejsaži brižljivo aranžirani i idealizovani. Njegove figure koje su posmatraču uvek okrenute ledjima izgledaju kao statue postavljene u prostoru i ne vide ništa drugo doli beskraj svoje duše.

Odlazak starih dobrih vremena

Kaspar David Fridrih doživao je prelazak iz 18. u 19. vek i odlazak dobrih starih vremena. Pruska više nije bila ono što je predstavljala u vreme Fridriha Velikog. Francuska Revolucija uzdrmala je ljudske duše. Napoleon je stigao, pobedio i učio je Nemce nekoj vrsti globalizacije, samo što ta reč tada nije bila u upotrebi. Početak industrijalizacije označio je dim iz fabričkih dimnjaka. Iz Engleske je dolazio novi do tada nepojmljiv način rada i proizvodnje koji je ljude obezvredio i pretvorio ih u mašine.

U takvoj nevolji pesnici su prvi dali znak za uzbunu i pozvali na povratak u sigurnu i čistu nemačku šumu. Ludvig Tik prvi je začetnik ranog romantizma sa svojim romanom "Putovanje Franca Šternbaldsa" 1798, a sa čarobnom reči "Osama u šumi" odredio je pravac i raspoloženje. Tome se pridružio i roman Ajhendorfa "Pustolovci".

Konačno su i slikari pronašli svoju romantiku. Filip Oto Runge, Ludvig Rihter, kao i Johan Hajnrih Fisli sa svojim osećanjem za dramatiku dali su pečat ili s u ilustrovali osnovno raspoloženje vremena, koje je bilo pesimističko, u neku ruku gotovo parališuće. Carovala je Melanholija.

Da li je Kaspar David Fridrih bio religiozni slikar?

Crkve su proklinjale melanholiju jer je ona bila greh i protivna božjoj milosti. Ali barem u nekim slikama vera i melanholija su se pomirili. Da li je Kaspar David Fridrih bio religiozni slikar?

Ponekad stvarno izgleda kao da se njegovi likovi bez profila upirući piogled prema moru ili prema brdima u stanju molitve. Ali posmatrajući Fridrihove dela - "Igumanska crkva u hrastovoj šumi" ili "Kaludjer na moru" koja bi mogla da bude i Tarnerova slika - nameće se podsećanje na redove iz pera Džejmsa Džojsa iz "Ulisa": "Forme tumaraju tamo amo kroz tamna svetla, i to je bio život".

Kaspar David Fridrih uobličava forme sa ponekad lakim maniričnim simetrijama. Ali on je ipak ostao zarobljenik melanholije, koju je opisao Džojs.

Ovaj malo prerađen tekst, prvi put je objavljen 21.04. 2006.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.