Kristijan Miler bi danas imao 35 godina, a umro je sa 25. On je jedna od dvadeset i jedne žrtve iz Australije, Kine, Nemačke i Italije, Holandije i Španije koje su život izgubile 24. jula 2010. na „Paradi ljubavi“ – festivalu elektronske muzike u Duisburgu.

Na desetu godišnjicu ove nesreće rodbina poginulih stranih državljana ne može da doputuje zbog pandemije. Uživo će se internetom prenositi božija služba i komemorativna ceremonija. U 17 sati će zazvoniti crkvena zvona u znak sećanja na nastradale.

Kristijanova majka Gabi prošle godine nije mogla da dođe u Duisburg na ovaj datum jer je njen muž bio na samrti. Tada su roditelji dvadesetdvogodišnje Klare, koja je takođe umrla na istom mestu u isto vreme, inače Španci, za Gabi poneli sveću sa komemoracije.

Gabi Miler će ove godine ići u Duisburg bez muža. Posetiće mesto na kojem je njen sin umro – takozvana „Rampa istok“ je put koji iz tunela vodi naviše, prema ograđenom terenu za tehno-žurku. 

Rampa je bila i ulaz i izlaz, usko grlo za 200 000 posetilaca. Trebalo je da oni na teren na kojem se održavao festival  dođu na kamionima sa zvučnicima. Za Gabi Miler je to „mesto užasa“. Tu je 2020 došlo do smrtonosnog zastoja, Kristijan, Klara i još 19 mladih ljudi su zgnječeni.

Katastrofa posle katastrofe

Gabi Miler kaže da se njena nada u pravno i političko suočavanje sa odgovornošću nije ispunila. „To strašno boli“, kaže ova šezdesetdvogodišnja žena i dodaje: „Ne možemo vratiti našeg sina iz mrtvih. Ali to što se posle nesreće desilo moglo je da se uradi drukčije“.

Brojni su ljudi iz redova rodbine nastradalih koji su želeli brže pravno raščišćavanje slučaja, kako bi se ustanovila odgovornost onih koji su dozvolili, planirali, organizovali i realizovali festival. I to pravovremeno, pre zastarevanja koje nastupa ovoga jula. Ali to se nije desilo. Kristijanova majka, koja je organizovala peticiju da bi se organizovao takav sudski proces i koja je često sedela u sudskoj sali jer se pridružila tužbi to je „katastrofa posle katastrofe"

Sudski postupak obustavljen

„Najkasnije u 16:49 su posetioci kod Rampe istok u blizini uskih stepenica pali. Ostali posetioci su bili neposredno pred ljudima koji su ležali na zemlji, pa su padali iz svih pravaca u talasanju mase na osobe koje su ležale, tako da su isprepleteni u više slojeva sačinjavili „ljudsku gomilu“ ležeći jedni preko drugih“, to je konstatacija suda u Duisburgu. Na 44 stranice sudije su u maju ove godine obrazložile obustavljanje sudskog postupka.

Desila se neka vrsta nenormalnog gomilanja ljudi, na kvadratnom metru se zbilo čak i po sedam osoba. Tokom sudskog procesa su preživeli opisivali svoje očajanje, kako su u uskom grlu između tunela, zidova i stepenica gubili kontakt sa tlom, kako su padali a preko njih su onda ležali ljudi, kako nisu mogli da dišu. Posle toga neki su imali otiske tuđe obuće na licima ili majicama. Rozalinda B. je na sudu svedočila o veoma mladoj devojci koja je preklinjala da joj pomognu, ali joj niko nije mogao pomoći, pa ni Rozalinda, koja je i sama bila teško povređena.

Uzrok nesreće nije „masovna panika“ posetilaca kako su pre deset godina glasile prve vesti sa mesta zbivanja. Greške u planiranju, organizaciji i realizaciji ovog masovnog okupljanja dovele su do zastoja u kretanju ljudi. To pokazuje veštačenje Jirgena Gerlaha za sud.

I na sam dan nesreće ona se mogla izbeći da su policija i organizator zajednički usmeravali reke ljudi. Ljudi u nevolji, stešnjeni, pokušavali su da pomognu jedni drugima. 24. jul je ostao zabele#n kao crn dan u novijoj istoriji ovog industrijskog grada.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android