Pre desetak godina razgovarao sam sa jednom majkom kojoj su pobili sinove u Srebrenici. Grob im se ne zna. Tada je u stvari trebalo da prevodim to što ona kaže jednoj nemačkoj političarki. Nakon nekoliko minuta naprosto sam prestao. Žena je govorila samo meni, obraćajući mi se sa „sine“. Htela je da je neko čuje. Već tada, desetak godina nakon zločina, njena okamenjenost, zaustavljenost u trenutku kada joj odvode sinove, bila je svima nestvarana – i etničkoj zajednici iz koje potiče, ali i sugrađanima u žrvnju tranzicije. Za nju rat nije bio završen. Ona nije do kraja oplakala svoje.

Možda sam uspeo zaista čuti tu strašnu priču, zato što je moja majka ratno siroče. Posle Drugog svetskog rata njenim roditeljima se u Ćupriji nije znao ni grob. Njoj je sada osamdeset i peta. Šaka fotografija i predmeta, pretekla iz razrušenog roditeljskog doma, nestala je u novom ratu, u Bosni početkom devedesetih. I jedino što joj je ostalo jeste sećanje na majčine oči. Plave kao Jadran.

Možda je sedokosa žena u Srebrenici pričala svoju priču samo meni jer je shvatila da sam u stanju da je čujem u vremenu kada su se srca stvrdnjavala, a uši, zapušene svakodnevnim brigama, ostajale gluve.

Čuo sam je, kao što sam čuo svoju majku. Kao što sam čuo ženu u Prištini kojoj su odveli muža, ni danas mu nema groba. Kao što sam čuo rodbinu nestalih koja traži da se u arhivama JNA ustanovi šta se zbivalo sa nekim Vukovarčanima. Kao što sam čuo prijatelja koji spominje nestanak svog rođaka na Kazanima.

Ništa ne politizujem. Odbijam logiku po kojoj „naša“ žrtva vredi više od „njihove“. Jer zaista čujem šta nam poručuju svi ti nesrećnici za koje je vreme zaustavljeno u času koji ih, razvučen u večnost, svaki dan iznova razdire. Kao da su im bogovi odredili kaznu namenjenu Prometeju – da im orao zvani Rat kljuje utrobu dok su zakucani za stenu sopstvenog bola.

Naučio sam ponešto slušajući o bolu porodica nestalih. Ljudi bez groba nisu ni živi ni mrtvi. To je za one koji su ostali iza njih veliki teret. Oni ga, okruženi tišinom, nose kroz novi milenijum.

Oni su kažnjeni bez krivice.

Istovremeno su odveć često direktni počinioci zlodela koji su tokom ratova radili na tome da ljudi „nestanu“ – na slobodi. Neki su se posvetili politici. Neki sitnom ili krupnom biznisu. Dobroćudne komšije, porodični ljudi.

Kažnjavanje svih počinilaca bi donelo više pravde, ali bi tek grob za svakog ubijenog čoveka dao preživelima šansu da se kako-tako izmire sa gubitkom.

To je svet koji je nastao na ruševinama Jugoslavije. Svet u kojem neki ljudi još uvek nemaju mesto na kojem mogu oplakivati svoje mrtve.

Mada nisam ljubitelj raznih međunarodnih dana, predlažem da danas makar za tren solidarno pomislimo na one kojima je sećanje pretvoreno u mučno čekanje.