To što su predstavnici Saudijske Arabije i Irana početkom marta sedeli zajedno pet dana bila je senzacija samo po sebi. To što su najveći rivali u Persijskom zalivu 10. marta čak pristali i da obnove diplomatske odnose, izazvalo je veliku pažnju u svetu. A najveće iznenađenje u vezi sa zbližavanjem Rijada i Teherana bilo je to što su se dva zavađena suseda rukovala baš u Pekingu.

Oni su u neprijateljskim odnosima od Islamske revolucije 1979. godine u Iranu. Više od deset godina podržavaju suprotstavljene strane u različitim sukobima u regionu i tako vode posredničke ratove. Već sedam godina nemaju diplomatske odnose. Uspešno posredovanje na možda najopasnijoj liniji rascepa na Bliskom istoku dalo je ulozi Pekinga u regionu novi kvalitet.

Kina: odnosi sa svim stranama

Džulijen Barns-Dejsi, direktor programa za Bliski istok u trustu mozgova Evropski savet za spoljne odnose (ECFR), podseća da su Sjedinjene Države, koje su dugo bile neosporna odlučujuća sila u Persijskom zalivu, odbile da posreduju. Jer, Vašington nema nikakve odnose sa Teheranom i „ima veoma malo konstruktivnog uticaja da se tu postigne sporazum“, kaže Barns-Dejsi i dodaje: „Osnovna realnost jeste da je Kina mogla da interveniše zato što je imala veze sa svim stranama, kao i poluge da to pokrene.“

Taj uticaj Pekinga prvenstveno je zasnovan na ekonomiji: i za Iran i za Saudijsku Arabiju, Kina je daleko najvažniji trgovinski partner, ukazuje bivši američki diplomata Džefri Feltman. I u drugim delovima Bliskog istoka trgovina sa Kinom tri puta je veća nego sa Sjedinjenim Državama. „Ne možemo da zanemarimo značaj Kine za taj region“, zaključuje Feltman.

Sebastijan Sons iz bonskog Instituta CARPO za Bliski istok, za DW primećuje da se Kina u Persijskom zalivu sve više doživljava ne samo kao ekonomski, već i kao mogući politički, pa čak i bezbednosni partner. Sons uočava da u regionu postoji jasno uvažavanje Kine, dok je istovremeno, kako napominje, „poslednjih godina masovno palo poverenje u SAD i Evropu, a shodno tome, oni se teško da doživljavaju kao zaista ozbiljni posrednici.“

-pročitajte još: Mogu li Kina i SAD da okončaju ukrajinski rat?

Malo entuzijazma u Vašingtonu

Američki političari su na uspeh Pekinga u posredovanju odgovorili s očekivanim prigušenim entuzijazmom. „Uloga Kine neće baš zagrejati srca u Vašingtonu“, sumirao je raspoloženje u svom tvitu Majkl Sing iz vašingtonskog trusta mozgova Institut za bliskoistočnu politiku.

Američka vlada je oprezno pozdravila sporazum – dok na drugi način pokušava da umanji posredničku ulogu Kine. Direktor za komunikacije Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi, bio je prilično rezervisani u svojoj prvoj reakciji na potpisivanje sporazuma u Pekingu:

„Ako se taj sporazum – bez obzira na interese ili to ko je seo za sto – može da zaustavi rat u Jemenu i ako Saudijska Arabija ne bude morala stalno da pokušava da se brani od napada Huta koje finansira i podržava Iran, onda mit to na kraju pozdravljamo“, rekao je Kirbi.

Džefri Feltman, koji je svojevremeno u ime Ujedinjenih nacija posredovao u brojnim sukobima, podseća na važnu činjenicu: diplomatski odnosi nikako nisu kraj strateškog rivalstva između Saudijske Arabije i Irana.

Rivalstvo velikih sila u pozadini

Američki diplomata ujedno sagledava posredovanje Kine u kontekstu sistemskog rivalstva Pekinga i Vašingtona. I on uočava jasne promene u odnosima na koje politika SAD mora da se prilagodi. Amerikanci bi morali da prihvate da će se čak i zemlje poput Saudijske Arabije, sa kojima SAD imaju bliske veze već 75 godina, u budućnosti osiguravati u svim pravcima. „Oni će se odupreti pritiscima da se pridruže jednom ili drugom taboru. To vidimo u ratu Rusije u Ukrajini i vidimo to u rivalstvu između SAD i Kine. Postoje mnoge zemlje s kojima SAD još uvek imaju bliske veze, a od kojih se i ne očekuje da će stati na našu stranu u rivalstvu s Kinom“, kaže Feltman.

Ekspertkinja za Bliski istok Dina Esfandijari iz briselskog trusta mozgova Krizna grupa, takođe ocenjuje da se zemlje u Persijskom zalivu repozicioniraju u skladu s opštom političkom klimom. A to ima neprijatne posledice po Vašington: „Manje zemlje će izigravati velike sile jedna protiv druge kako bi izvukle što veću korist iz takvih svojih odnosa“, očekuje Esfandijari.

Negovanje imidža

Početkom decembra, kineski državni i partijski lider Si Đinping dočekan je sa svim počastima na prvom arapsko-kineskom samitu u Rijadu. Pritom se insistiralo na tome da se Kina u Zalivu bavi samo ekonomskim odnosima – što i ne čudi s obzirom na to da značajan deo kineskog snabdevanja energijom zavisi od stabilnih uslova u regionu Persijskog zaliva.

Ekspertkinja Krizne grupe Esfandijari uočava još jedan motiv za povećanu posvećenost Pekinga regionu: „Kina se predstavila kao alternativni model, kao partner, kao posrednik – i kao drugačija od zapadnog modela.“

Saudijsko-iransko rukovanje uklapa se u diplomatsku ofanzivu kojom Kina želi da se predstavi kao mirotvorna sila ravnoteže. Samo nekoliko dana nakon saudijsko-iranskog sporazuma, Si Đinping je najavio „Globalnu civilizacijsku inicijativu“. Prošlog proleća on je već proglasio tzv. „Globalnu bezbednosnu inicijativu“, a godinu dana ranije, 2021, „Globalnu razvojnu inicijativu“. Sve su to neodređene formulacije s malo konkretnih obaveza. Na Zapadu je međutim takav prodor bio samo uzgred uočen. Ali na globalnom jugu Peking može da uglanca svoj imidž. I osvoji poene u sistemskom takmičenju.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.