Pretpostavka da će Kina jednog dana preteći SAD i postati najveća nacionalna ekonomija na planeti, tema je kojom se već decenijama bave i političari i ekonomisti. Šta bi se dogodilo, pitaju se, u slučaju da SAD, jednu od najdinamičnijih i najproduktivnijih nacionalnih ekonomija, pretekne jedan autoritarni režim koji raspolaže s oko tri četvrtine milijarde radnika?

Prognoze da bi Kina zaista mogla da postane broj 1, bile su sve češće od vremena finansijske krize, koja je godinama nakon toga usporavala rast i u Sjedinjenim Američkim Državama i u Evropi.

Pre finansijske krize kineski BDP godinama je rastao po stopama koje su se merile dvocifrenim brojevima. A čak i u prvih deset godina nakon te krize, kineska privreda rasla je godišnjom stopom između šest i devet odsto. A onda je došla korona.

Uticaj pandemije

„Zaključavanja“ tokom pandemije korone uništila su privredu i trgovinu. I to nije bilo sve. Uz sve probleme vezane za pandemiju, Kina je morala da se suoči i s posledicama sloma na tržištu nekretnina.

Kineski sektor nekretnina je na vrhuncu moći bio zaslužan za oko trećine kineskog BDP. Nakon 2020. i uvođenja restriktivnijih pravila po pitanju zaduživanja građevinskih firmi, mnoga preduzeća su bankrotirala. Prema nekim procenama oko 20 miliona kuća i stanova ili nije završeno na vreme ili uopšte nisu izgrađeni. A one nekretnine koje jesu završene – nisu prodate.

Otprilike u isto vreme na kineski rast BDP štetno se odrazilo pogoršanje trgovinskih odnosa za Zapadom. Sjedinjene Države, koje su dugo podržavala uspon Kine, od kraja prošle decenije promenile su strategiju i počela da se suprotstavljaju kineskim ekonomskim i vojnim ambicijama.

Da li je vrhunac već dosegnut?

Kineska ekonomska situacija se sve u svemu toliko snažno promenila, da se pre otprilike godinu dana pojavio i jedan novi pojam: „Peak China“ (u slobodnom prevodu: kineski pik ili kineski vrhunac).

Iza tog pojma krije se sledeća teorija: Kina je već dosegla svoj ekonomski vrhunac, možda ga je čak i prešla, što znači da Kina (za sada) neće preteći SAD.

Kina, kako se objašnjava, jednostavno ima previše strukturnih problema, veliku stopu zaduženja firmi i potrošača, stopu produktivnosti koja opada, sve manju potrošnju i – sve stariju populaciju.

Uz sve to ne smeju se zaboraviti ni tenzije oko Tajvanom, odnosno napori Zapada da pronađe alternative Kini kako trgovinskom partneru i proizvodnoj lokaciji.

Vang Ven s instituta za finansije Čongjang pri pekinškom univerzitetu Renmin smatra da je „Peak China“ samo „mit“. U razgovoru za DW on podseća da je Kina još 2021. dosegla skoro 80 odsto američkog BDP. I ako Peking bude uspeo da očuva „unutrašnju stabilnost i spoljni mir“, kineska privreda će uskoro preteći SAD, smatra Vang.

Osim toga, kako dodaje, milioni Kineza i dalje žele da napuste ruralna područja i presele se u gradove, tamo gde su primanja veća, ali i kvalitet života.

Kineska stopa urbanizacije, dakle udeo populacije koji živi u gradovima, trenutno iznosi samo 65 procenata, napominje Vang. „Ako pretpostavimo da će u budućnosti ta stopa da iznosi 80 odsto, to bi značilo da će se dodatnih 200 do 300 miliona ljudi preseliti u gradove, a to će rezultirati ogromnim rastom realne privrede.“

A gde je produktivnost?

Neki drugi ekonomisti su mišljenja da su se problemi, koji su na kraju i rezultirali pojavom teorije „Peak China“, u stvari već godinama gomilali.

„U ranim 2000-tim kineska privreda brzo je rasla, zato što je stopa produktivnosti bila visoka“, kaže Loren Brant, profesor ekonomije na Univerzitetu u Torontu.

„Nakon finansijske krize rast stope produktivnosti jednostavno je nestao. On sada iznosi možda četvrtinu onoga koliki je bio pre 2008“, kaže Brant za DW.

Posmatrači su se u suštini nadali da će kineska Komunistička partija na zasedanju od 15. do 18. jula usvojiti sveobuhvatni konjunkturni paket, ali se u međuvremenu očekuju samo impulsi za neke probrane sektore – na primer za haj-tek industriju ili tehnologiju iz oblasti zaštite životne sredine, a pored toga i podršku penzionerima, kao i privatnom sektoru.

Ukupna stopa zaduženja (vlade, preduzeća i kineskih domaćinstava) u međuvremenu je porasla na više od 300 odsto BDP. Veliki deo tog duga otpada na kinesku lokalnu zajednicu, odnosno kineske pokrajine.

Direktne strane investicije su 12. mesec za redom opale, samo u prvih pet meseci ove godine za 28,4 odsto.

I dok Peking mnogo novca ulaže u proizvodnju novih tehnologija, neki trgovinski partneri na Zapadu sve više ograničavaju uvoz iz Kine.

„Kineska privreda investirala je enormne sume u istraživanje i razvoj, u ljude i prvoklasnu infrastrukturu. Ali, te investicije se ne koriste na način koji doprinosi održivom ekonomskom razvoju“, smatra Brant.

Posledice Sijevog predsedavanja

Predsednik Si Đinping je kinesku privredu jače centralizovao i država dominira u mnogim privrednim granama. Kinesko državno rukovodstvo želelo bi da novi talas rasta počiva na domaćoj potrošnji – kako bi Kina bila manje zavisna od potražnje spolja.

Ali kineska domaćinstva su rezervisana kada je reč o potrošnji. Jedan od razloga za to je i porast troškova za zdravlje, obrazovanje i penziona osiguranje. Imovina kineskih domaćinstava je, zbog posledica sloma na tržištu nekretnina, danas manja i do 30 odsto u odnosu na vreme pre tog kraha, naglašava Brant.

Ekonomsko otvaranje Kine nakon 1978. karakterisala je pak decentralizacija, podseća taj kanadski stručnjak za Kinu i dodaje da su lokalne vlasti dve do tri decenije imale mnogo manevarskog prostora za donošenje odluka. „Kina je enormno profitirala od te autonomije, od slobode i podsticaja, od enormne dinamike privatnog sektora“, kaže Brant.

Pre petnaestak godina udeo privatnog sektora u kineskoj nacionalnoj privredi iznosio je skoro dve trećine, a u prvoj polovini 2023. samo 40  odsto. Vremenom je znatno porastao državni i poludržavni sektor.

Da li je Kina novi Japan?

Postoji velika bojazan da bi kineska privreda zbog svih tih faktora mogla da krene putem kojim je otišao Japan. Nakon Drugog svetskog rata Japan je doživeo „ekonomsko čudo“, a to čudo je značilo da je ta zemlja decenijama beležila visoku stopu rasta. Na kraju je to rezultiralo ogromnim mehurom na tržištu vrednosnih deonica i nekretnina.

Na vrhuncu rasta, kasnih osamdesetih godina prošlog veka, neki ekonomisti su čak predviđali da će Japan uskoro preteći SAD i postati najveća ekonomija sveta. Ali, mehur je 1992. pukao, a privreda se našla u turbulencijama. Japan otada nije uspeo da nadoknadi višedecenijski „zaostatak“ po pitanju rasta privrede.

Stručnjaci za kinesku ekonomiju napominju da je kineska industrijska proizvodnja već danas veća od one u SAD. Odnosno da je kineski ekonomski rast u prošloj godini od 5,2 odsto bio više nego dva puta veći od rasta BDP u Sjedinjenim Državama. Oni takođe kažu da je kineska privreda već 2016. pretekla američku – barem kad se u obzir uzme BDP i paritet kupovne moći (PPP - Purchasing Power Parity).

„U proteklih 45 godina razvoj Kine suočavao se s brojnim ekonomskim problemima“, podseća pekinški finansijski stručnjak Vang. I tvrdi: „U poređenju s depresijom od pre 30 godina, visokim zaduženjem od pre 20 godina ili krahom tržišta nekretnina od pre deset godina, aktuelni problemi ipak nisu tako ozbiljni.“

*ovaj članak je najpre objavljen na engleskom, a adaptiran je sa nemačkog jezika