Kada je 2002. insolventnog proizvođača aviona Dornijera preuzela kineska firma D’Long, bila je to senzacija. Do tada su, naime, direktne investicije išle samo u suprotnom smeru: nemačke firme su sa kineskim partnerima osnivale mešovita preduzeća (joint-venture), i u Kini proizvodile za svetsko tržište. Izgledalo je da je tom jednosmernom procesu došao kraj.

Međutim, tim prvim kineskim investitorima nedostajalo je i iskustva i novca. To objašnjava zašto su kupovali uglavnom preduzeća u bankrotu. To je u početku zasenilo uspehe kineskih ulagača u Nemačkoj, ukazuje Vang Vej, partner konsultantskog preduzeća PricewaterhouseCoopers (PwC). „Kvota potpunog gubitka od gotovo 30 odsto bila je prilično visoka“, ocenjuje savetnik kineskih investitora u Nemačkoj u jednoj novoj studiji. Tako se i „brak“ Dornijera i D’Longa završio bankrotom obeju strana. Ta rana faza trajala je do 2010.

Ipak, u tom periodu je bilo i uspešnih investicija. Primer za to je Valdrih iz grada Koburga. Vodeći proizvođač glodalica u svetu zaista je procvetao nakon što ga je 2005. preuzeo kineski Biđing No. 1. Promet je od tada više nego udvostručen, a broj radnika povećan sa 500, na 800.

Zrela faza

Period od 2010. do 2015. stručnjak za kineske investicije Vang Vej naziva zrelom fazom. Prekretnica je bila 2010. godina. Kineska preduzeća koja dinamično rastu, a koja su bacila oko na nemačku tehnologiju i evropsko tržište, nailaze u Nemačkoj na preduzeća u kojima se shvatilo da krizu kao onu iz 2009. ne bi mogli još jednom da prežive bez finansijski snažnog partnera. „Odnos ponude i potražnje imao je za posledicu da je u prvim godinama posle krize 2010/2011 bilo dvadeset transakcija iz Kine u Nemačku. Šest njih imalo je vrednost veću od sto miliona evra“, navodi stručnjak za kineske investicije. Do kraja 2015, kineske firme kupile su 150 nemačkih preduzeća.

Sada se kineski investitori više ne interesuju za finansijski slaba preduzeća, već za zdrave firme srednje veličine. Tu su i neke koje su u svojim sektorima vodeće u svetu, kao što su Pucmajster, Kikert ili Kion. Briga radnika da će s kineskim novcem doći i azijski uslovi rada pokazala se kao neosnovana. Fondacija Hansa Beklera, bliska sindikatima, sprovela je 2014. analizu u tri tradicionalna nemačka preduzeća koja su preuzeli Kinezi i utvrdila da su u sve tri firme poštovani kolektivni ugovori i da su stvorena nova radna mesta. U tom periodu bilo je pet slučajeva bankrota preduzeća koja su preuzeli Kinezi, što je 3,3 odsto, s obzirom na to da je u tom periodu bilo 150 preuzimanja.

Nova dinamika i novi trendovi

Ova 2016. ući će u istoriju kao godina u kojoj su kineske investicije u Nemačkoj prešle sumu od milijardu evra. Jedno od preduzeća koje je kupljeno jeste i poznati proizvođač robota Kuka. Taj slučaj uzburkao je duhove u Nemačkoj – ponovo se govorilo o rasprodaji vrhunske nemačke tehnologije Kini.

U suštini takvi strahovi se mogu razvejati ako se sagledaju statistike. Prema podacima nemačke Savezne banke, od svih stranih investicija 2014. godine vrednih 1,6 milijardi evra, na kineske investitore otpalo je samo 0,4 odsto. S druge strane, nemačka preduzeća su u Kini investirala gotovo 60 milijardi evra.

Drugim rečima, glad kineskih investitora u Nemačkoj još dugo neće biti zasićena. Pritom se spektar njihovih interesovanja proširio, ukazuje Vang Vej. Dok su se do sada kineski investitori interesovali pre svega za mašinogradnju, kooperante auto-industrije i elektro-preduzeća, sada se pažnja sve više okreće ka nemačkoj haj-tek industriji, zdravstvu i potrošačkoj industriji. Čak je 2015. i jedna nemačka banka prešla u stopostotno kinesko vlasništvo.