Sa radija se čuje:

Mesec je mlad, a noć je vrela. Padaju zvezde padalice.
A meni kaplje znoj sa čela. Mrak je i ne vidim ti lice.

Utišam Bajagin glas iz 1984. da na televiziji pogledam izveštaj o šumskim požarima u mediteranskim oblastima 2024. I žao mi šuma.

U mom se unutrašnjem svetu, pod plamenom stvarnih požara, probudi uspomena na lektiru avanturističkog romana „Šuma gori“. Kao klinac progutao sam ga jednom, pa još jednom.

Taj fiktivni požar u romanu Džejmsa Olivera Kervuda, najprodavanijeg američkog pisca svoje generacije, pripremio me je na vreme za svet koji se raspada na vrućini. Književnost je u svojoj razigranosti ponekad vidovita. Mada joj to nije namera.

Šta čovek drugo da radi kada je leto tek počelo, a iza sebe već ima nekoliko nedelja vrućinčine – one koja ti ne da da misliš? Vest dana jeste žega i to u konkurenciji sa fudbalom, ratovima u Ukrajini i Pojasu Gaze i domaćim političkim igrama bez granica. Stvar je odavno postala ozbiljna. Samo još da se i svi mi uozbiljimo.

Poranili pasji dani

Izraz „pasji dani“ za nepodnošljivu žegu poznaje nemački jezik (Hundstage), ali postoji tumačenje da je temelj tog izraza u grčkoj mitologiji.

Stari Grci su verovali da „pasji dani“ nastaju kada se dnevno svetlo boga Heliosa spoji sa vatrom najsjajnije zvezde u Sazvežđu psa – Sirijusa. Zapravo je to sasvim određen period leta koji počinje 23. jula i traje mesec dana. Upravo je dolazak „pasjih dana“ u maju ili junu jedan od pokazatelja da nešto nije u redu. 

Moja strategija preživljavanja je okretanje onome što jedino umem – razmišljanju o umetničkim odgovorima na izazove kojima smo izloženi.  U te izazove svakako spada i nepodnošljiva žega, zbog koje i meni kaplje znoj sa lica.

U književnom pogonu je tema dobila na značaju. Organizuju se univerzitetska predavanja o „klimatskoj fikciji“, plaćaju se radionice u kojima se skupljaju usmene istorije o proživljenoj ekstremnoj vrućini. Ili o njenom naličju – razornim olujama i katastrofalnim poplavama.

Veliki izdavači su još pre desetak godina odbijali da objave knjige koje na ovaj ili onaj način umetnički pristupaju klimatskim promenama. „Klimatska fikcija“ je bila tretirana kao subžanr naučne fantastike. Ali stvari su se promenile.

Tekstovi autora koji su se pozabavili uzrocima našeg stenjanja pod teškim zvonom vrućine u gradovima, kao pod poklopcem sača, apsorbovali su utopijske i distopijske elemente, estetiku sajberpanka, futurizma, trilera i naučne fantastike. 

Primer za ovakve knjige je „Veliki poremećaj“ (The Great Derangement 2016) koju je napisao Amitav Goš. Njegovi roditelji su morali da napuste Bangladeš zbog poplava.

Klimatski kvartet

Povećanje tržišne vrednosti klimatske katastrofe kao književne robe osetio je i jedan od najznačajnijih tajvanskih književnika Vu Ming-Ji. Iako se dugo bavi ovom temom, tek su mu nedavno počeli prevoditi knjige na veće evropske jezike kao što je nemački.

Naravno, ni oni, ni drugi pisci koji se bave onim što većina nas pokušava da ignoriše nisu došli niotkud. Najpoznatija afroamerička autorka naučne fantastike  Oktavija Batler je još 1993. u svojoj „Paraboli o sejaču“ inscenirala kobnu sušu u Kaliforniji.

Ti Si Bojl je sedam godina kasnije u romanu „Prijatelj zemlje“ opisao aktivistu koji se bori protiv klimatskih promena u godini 2025. Dakle u godini koja nam predstoji. Zabrinjava to što se naša stvarnost opasno približila fikciji u ovim knjigama.

Setim se da sam na sarajevskom književnom festivalu Bookstan pre nekoliko godina upoznao Iliju Trojanova, jednog od najznačajnijih književnika nemačkog jezika, inače bugarskog porekla. On je još 2011. Objavio roman „EisTau“ – u slobodnom prevodu „LedRosa“. Njegov glavni junak je glaciolog kojem predmet njegove ljubavi i istraživanja – led – nestaje pred očima. Topljenje alpskog i polarnog leda postaje opipljivo bolno kada nas Trojanov književnim umećem navede na to da ga pogledamo očima književnog junaka.

Ovo su pojedinačne knjige. Međutim, već postoje međunarodne književne zvezde, čija se dela isključivo bave klimatskim promenama. Najsjajnija od njih je Norvežanka Maja Lunde. Književnica iz Osla je 2015. objavila roman „Istorija pčela“ u kojem je umiranje pčela ispreplela sa ljudskim sudbinama. Roman je postao hit i preveli su ga na 30 jezika. Usledila su još tri romana „Klimatskog kvarteta“.

Romantično leto na policama

Istorija literature kaže da talasi vrućine i pregrejavanje gradova donedavno uopšte nisu bili književna tema. Leto je u umetnosti često bilo simbol životne radosti, punine postojanja.

Pada mi na pamet „veliko podne“ – Ničeova misao. Uzgred, najveća žega ne dolazi u podne, već kad se beton napije sunca, u kasno popodne.

Tedor Fontane, nemački književnik iz 19. veka, u pesmi „Dobar savet“ je preporučio čitaocu da jednog letnjeg jutra uzme štap za pešačenje i da će sa njega tako „spasti brige kao magla“.

Fontane je šetnji u letnjem jutru pripisao lekovito dejstvo: „Nebesko vedro plavetnilo, osmehom se probija do srca.“

Ova idealizovan slika leta nije ništa neuobičajeno u književnosti prethodnih vekova. Hajnrih Hajne, pesnik i satiričar, Fontaneov stariji savremenik, ostavio nam je pesmu „Blistavog letnjeg jutra“, za koju je docnije muziku napisao Robert Šuman.

Hajneov pesnički subjekt nemo šeta vrtom, dok cveće govori i šapuće. On je nem zbog nesrećne ljubavi, a cvetovi ga nagovaraju da ne bude ljut na njihovu „sestru“, njegovu nesuđenu ljubav. Dakle, romantična predstava letnjeg jutra – svetlost, svežina, priroda u cvatu – služi kao koloristička podloga za ljubavnu melanholiju.

Nešto stariji od obojice, Fridrih Helderlin, „apsolutni pesnik“, takođe je u svojoj pesmi „Leto“ poentirao tako što letnji dan „veličanstvenošću obrubljuje godinu“.

Rajner Marija Rilke je jednu pesmu posvetio „Sunčanom satu“. „Stub koji stoji sred mažurana i korijandera i pokazuje letnje sate“.  Georg Trakl je napisao meni najdražu pesmu o letu – zapravo o predvečerju uoči letnje oluje.

Kurt Tuholski je već imao savremeno poimanje vrućine – pesma „Trideset stepeni“ je napisana 1918. „Vreme je debele letnje vrućine / termometar kuva / sunce žeže“.

Pesnik na plaži gleda korpulentnu damu kako ulazi u vodu podižući vodostaj i pita se – nije li joj ime Germanija.  U svetskom pesništvu na pamet mi pada Eliotova „Pusta zemlja“ kroz koju provejava vrelina. U Kamijevom „Strancu“ Merso ubija Arapina zaslepljen suncem i smlavljen vrućinom. Irska književnica Elizabet Boen je 1948. objavila značajnu novelu „Žega“.

Moglo bi se tako još dugo nabrajati. Ali u poeziji i prozi prethodnih vekova još uvek nije bilo reči o ovome što se dešava nama koji živimo u trećoj deceniji drugog milenijuma.

Filmovi i muzika žege

I mladi autori nemačkog jezika posežu za vrelom književnom građom. Franciska Gensler u „Večnom letu“ opisuje hotel bez gostiju oko kojeg gore šume. Njeni likovi razgovaraju na plus četrdeset. Na istoj temperaturi i ja ovo pišem.

Ako je previše vruće da se čita, ostaju nam filmovi i muzika.

Film Terensa Malika „Božanstveni dani“ sa Ričardom Girom kao Bilijem i Bruk Adams kao Ebi sugeriše nemilosrdno teksaško sunce. U Nemačkoj je film došao u bioskope pod nazivom „Sred žege juga“. U filmu ima žitnih polja koja gore, najezde skakavaca i drugih apokaliptičkih naznaka.

Mojoj generaciji je Kopolina „Apokalipsa danas“ već prvim scenama nagovestila epohu koja dolazi. Vilard se budi mamuran u jeftinom sajgonskom hotelu, prekriven vrućinom i sluđen lošim uspomenama.

Kopola je jedan od najboljih filmova svih vremena snimio 1979. Nesnošljiva vrućina na ivici ludila je normalna temperatura rata. Samo što je rat o kojem je Kopola pripovedao do tada nečuvenim filmskim jezikom  tada već bio završen. A rat čija je radna temperatura plus četrdeset u hladu još uvek je u punom jeku. Rat čoveka protiv prirode, i posledično – prirode protiv čoveka.

Austrijski radikalni filmski režiser Urlih Zajdl je 2001. snimio film „Pasji dani“ o vrućini u jednoj bečkoj četvrti. Ta vrućina pomaže kao katalizator ogoljavanja čovekovog monstruoznog jezgra.

Sve ovo može da prekrije zvuk Džordža Geršvina – Summertime iz opere „Porgi i Bes“ – stvar koju su u nizu džez  i bluz verzija besmrtnim učinili glasovi umetnika kao što su Bili Holidej, Ela Ficdžerald i Dženis Džoplin, te truba i glas Luja Armstronga: „U letnje doba može dobro da se živi, ribe skaču, pamuk se povio, tvoj tata je bogat, tvoja mama lepa, hej, bebo, ne plači više.“

Ali teška seta vrele letnje noći je za mene ipak najsočnije izražena kroz pisak klarineta velikog Sidnija Bešea. Njegova instrumentalna verzija Geršvinove arije, snimljena 1939. uvek me uvuče u metafiziku vreline leta, u večni dodir žege i tuge.

Ne želim da se do kraja prepustim ovom lepljivom, gustom songu. Zato ovo zapisujem. Negde je čovečanstvo zalutalo na stranputicu. Ima li leka?

Nije šteta?

Kim Stenli Robinson, autor Marsovske trilogije, postao je jedno od vodećih imena klimatske fikcije posle objavljivanja knjige „Ministarstvo budućnosti“ pre četiri godine. Suša u Indiji je u tom romanu odnela desetine hiljada života. Počeli su da pozivaju Robinsona na svetske konferencije, bivši američki predsednik je preporučio njegove knjige.

Robinson je ulogu proroka prihvatio na ironičan način:  „Ne bi trebalo da bude usamljena maštarija nekog pisca koji sedi u svojoj bašti i zamišlja da bi mogao postojati bolji svet.“

Dakle nije do njega koji nas upozorava. Do svih nas je koji ga ne čujemo. Još 1973. švajcarski autor Franc Holer konstatovao je u jednoj svojoj pesmi: „Siguran sam, dame i gospodo, da je propast sveta već počela.“

Mlada austrijska književnica Laura Frojdentaler tačno 50 godina kasnije ne sumnja da je Holer u pravu. Ona je 2023. objavila roman „Arson“. Sam naziv je zapravo ključ doživljaja današnjeg sveta, jer znači – podmetanje požara. Svet je naša kuća, a mi smo palikuće.

To je naš filmski velikan Aleksandar Petrović znao još 1968. Njegov film iz te godine počinje muzikom. Muzikant sa zlatnim zubom peva: „Biće skoro propast sveta!“ Njegov kolega, kontrabasista odgovara takođe nasmejan: „Nek propadne, nije šteta.“ Film se završava istom pesmom.

Krizni modus je ovde, na jugu kontinenta, najnormalniji vid postojanja. Uvek je propraćen smehom, koji kao masku ispred svoje tuge i nespokoja nosimo kroz život. Pa i kada pritisne vrućinčina, a nebo je crno.

I kada se, kao u ovom trenutku, krupna kap kiše, spljošti na vrelom betonu ispred zgrade, ostavljajući nečitku poruku. I još jednu. I još jednu.