Da, mi već sada jedemo meso kloniranih goveda i svinja. Do sada je važilo pravilo da je meso kloniranih životinja zabranjeno za prehranu u Evropskoj uniji. Ali uveliko se uvoze jajne ćelije, sperma i mleko kloniranih životinja, uglavnom iz Sjedinjenih Američkih Država. Sperma se koristi za oplodnju. Do sada nije bila na snazi obaveza označavanja tako uzgojenih životinja. Dakle, trenutno svako može i ne znajući da kupi meso kloniranih životinja. Postavlja se pitanje kakve rizike sa sobom donosi tehnika kloniranja.

Da li meso kloniranih životinja ima drugačiji ukus?

U supermarketu se ne prodaje meso kloniranih životinja, jer bi to bilo skupo, već meso njihovog potomstva. Naučnici kažu da je po svim aktuelnim saznanjima meso potpuno isto kao meso nekloniranih životinja, pa potrošači nisu izloženi posebnom riziku. Kristof Ten, koji radi u nezavisnom Institutu za biotehnologiju „Testbiotek“, kaže da se premalo zna o mesu kloniranih životinja: „Trebalo bi da sačekamo i da ne jedemo to meso dok ne dobijemo rezultate naučnog istraživanja“. Za sada se statistički ne prati udeo mesa kloniranih životinja u ukupnoj ponudi, ali je on veoma mali.

Da li postoji rizik za životinje?

Da, postoji. Životinje brže oboljevaju, češće se pojavljuju komplikacije kada dolaze na svet, a zabeležena je i češća malformacija. Kritičari te tehnoligije poput Kristofera Tena, imaju i etičke primedbe: „I ženke kojima presade oplođenu jajnu ćeliju imaju zdravstvene probleme. Uvećava se patnja životinja“. Međutim, nemački Savezni institut za zdravlje životinja navodi da potomstvo kloniranih životinja nema posebne zdravstvene probleme. Ostaje samo etička dilema: Da li smemo to da radimo?

Zašto da se uvede označavanje životinja?

Zato što je uvoz sperme kloniranih životinja u porastu. Ako se ne označi poreklo životinja i mesa, već za nekoliko godina potrošač neće biti siguran koja šnicla potiče od prirodno uzgojene, a koja od klonirane životinje. U krajnjem slučaju, ne bi se moglo jasno ustanoviti poreklo. Upravo zbog toga Bjern Petersen sa Saveznog instituta za zdravlje životinja kaže da je označavanje životinja nepotrebno: „Ima smisla označavati nešto samo onda ako možete nešto i da kontrolišete. Međutim, ja ni u kom slučaju ne mogu da dokažem da neko tele potiče od obične krave ili od klona. Ako ne možemo da isključimo zloupotrebu onda je označavanje besmisleno“. Njegov institut ionako smatra da ne postoji dokazani rizik za zdravlje potrošača pa time za njega ne postoji potreba da se nešto preduzme.

Zašto onda kloniranje?

Za sada kloniranje nije profitabilno, proces nije eficijentan, tehnički je mnogo zahtevniji nego kod običnog uzgoja. Zato meso kloniranih životinja neće završiti u hladnjačama. Međutim, postoje sporedne tržišne potrebe: „Uzgajivači možda žele da naprave kopiju svog najboljeg bika, ili žele zadovoljiti povećanu potrebu za sjemenom za uzgoj“, kaže Petersen.

Tehnički su izvodljive i ciljane mutacije da bi se dobilo više mesa. U Evropskoj uniji su takvi postupci zabranjeni, ali veoma je teško da se dokaže kako je reč o kloniranju. „U principu radimo isto što su vekovima radili uzgajivači, samo brže“, tvrdi Peterson, dodajući da će u budućnosti biti vođena diskusija da li će meso kloniranih životinja smeti da završi na tanjiru. Ali ako bi se Komisija Evropske unije ipak odlučila protiv toga, jedva da će biti moguće da se spreči prodiranje mesa nastalog turbo-uzgojem u SAD-u ili Kini.

Šta dalje?

Parlament Evropske unije i Komisija trebalo bi da se dogovore o pravilima. Postoje tri mogućnosti: zabrana kloniranja i puštanja u promet mesa životinja koje potiču od kloniranih primeraka, obaveza označavanja kloniranih životinja i mesa koje potiče od njih, ili slobodno kloniranje i prodaja. Prema sprovedenim anketama, većina građana je za srednje rešenje – za obavezu označavanja. Time meso koje potiče od kloniranih životinja ne bi bilo zabranjeno, ali bi bilo jasno označeno, i svako bi mogao da odluči da li želi da ga kupi ili ne.